Iako vekovima poznata kao uređena kombinacija melodije, harmonije i ritma koja prija našim ušima, zbog svoje nematerijalne prirode muzika se smatra vanvremenskom umetnošću. U restriktivnom smislu, muzika je umetnost koordinacije i prenosa zvuka, harmonski i estetski validnih efekata koji se generišu glasom ili muzičkim instrumentom.
Muzika kao kulturni i umetnički izraz jednog naroda ima za cilja da na specifičan način predstavi različite forme, estetske vrednosti i razne druge funkcije u skladu sa svojim kontekstom. Istovremeno, predstavlja i jedno od bitnih sredstava kojima se iskazuju osećanja pojedinca.
Ona je, takođe, često više od umetničke manifestacije i to je činjenica koja se sve više konsoliduje. Ona je nešto što nas prati pri svakom koraku, pa čak i onda kada je ne čujemo.
Nevažan je muzički žanr, vreme i mesto kada ćemo je pustiti u svoje biće; kada muzika počne, melodija uđe u uši i dopre do našeg mozga nekim čudnovatim putevima (a o tome ćemo blagovremeno…), sigurna sam da počinjete da osećate da sde nešto u vama pokreće i menja. Na bolje.
Tužni smo? Pustimo muziku, usredsredimo se na melodiju ili tekst koji nas (ne)svesno nateraju da promenimo modus u kome se u tom trenutku nalazimo. Možda se zamislimo, možda čak i zaplačemo, ali bilo kakava bila naša reakcija, upravo je onata koja ubrzava proces izbacivanja svega lošeg, tužnog i uznemirujućeg što se u nama nataložilo vremenom.
Muzika nas na taj način oslobađa, isceljuje, pa čak i leči.
Slično je i kada smo srećni, radosni, euforični. Gde nestaje sva euforija koja nas u nekom momentu preplavi? Nestaje u glasu kada zapevamo, u pokretu kada nas ritam digne na noge, lučimo endorfine, smejemo se, uživamo. Dakle, ona je saveznik svih našaih emocija.
Takjo, korak po korak, slupajući muziku i uopšte, razne zvukove koji nas okrućuju, dolazimo do pojma MUZIKOTERAPIJA.
Kod nas, ne u potpunosti nepoznata, ali i ono malo susreta koje sam imala sa njom na ovim prostorima nije ni prineti onome kakvo je mesto i značaj dobila u, npr., zemljama Evrope i šire. Za nas, mlada nauka, ipak je mnogo starija nego što se to u prvi mah čini. Upravo iz tog razloga, imam želju i potrebu da se sa muzikoterapijom i njenim benefitima po pojedinca upoznamo malo podrobnije.
Šta je to muzikoterapija?
Priča o muzici se ne završava odsviranim, otpevanom ili napisanim notom, snimljenim i na razne druge načine reprodukovanim delom, dokazivanjem i utvrđivanjem činjenica iz njene istorije, poređenjem i upoređivanjem kroz nacionalno nasleđe i tradiciju. Nota je zasaženo seme, zapisivanje istih su stablo i osnova; komponovanje i izvođenje naraznovrsne načine su grane pune cveta, a plog svega toga je onaj efekat koji ceo taj auditivni prizor ostavlja na nas, tj., kako na nas deluje.
MUZIKOTERAPIJA je upotreba muzike u terapijske svrhe, ili terapija elementima muzike kao što su zvuk i melodija, koju generiše niz rezultata koji su u praksi pokazali svoju „moć“ koju ona vrši nad nama u različitim aspektima: socijalnim, fizičkim, mentalnim, emotivnim, zdravstvenim itd…
Zvanično: Prema definiciji sveteske federacije muzikoterapeuta, muzikoterapija je upotrba muzike i/li muzičkih elemenata kao što su: zvuk, ritam, melodija, harmonija…od kvalifikovanog muzikoterapeuta sa pacijentom ili grupom pacijenata, kako bi se olakšala ili promovisala komunikacija, mećusobni odnosi, učenje, mobilizacija, istrraživanje, organizacija i drugi terapijski ciljevi, sa jasnim ciljem da se udovolje fizičkim, emocionalnim, mentalnim, socijalnim i kognitivnim potrebama pojedinca.
Efekti muzike na evoluciju I život čoveka su eosporni od davnina. Muzika je kroz istoriju čovečanstva bilo jedno od bitnih sredstava izražavanja ineverbalne komunikacije sa motivacionim i emotivnim efektima. Njena upotreba kao elementa za promenu ljudskog ponašanja nije nešto spektakularno novo. To smo na neki (ne)svesni način svi iskusili više puta tokom života.
Muzika proizvodi blagotvorne efekte na senzorni, kognitivni i motorički sitem čoveka, na sedativni ili podsticajni način. Podstiče kreativnost, jasniju misao o izražavanje, učenje i pamćenje. To je prijatan podsticaj za mozak da bi se lakše opustili.
Prednosti muzikoterapije su brojne, a među njima su:
1. Na kognitivnom nivou: povećani kapacitet za učenje, poboljšana orijentacija, pažnja i koncentracija i podsticanje poboljšanja komunikacije.
2. Na fizičkom nivou: Održavanje pokretljivosti zglobova, snaga mišića, opuštanje i smanjenje anksioznosti. 3. Na socio-emotivnom nivou: povećanej socijalne interakcije, poboljšanje socijalnih veština i samopoštovanja, smanjenje izolovanosti od okoline
Pre nego što se još detaljnije upoznamo sa muzikoterapijom i predočimo koji su to njeni benefiti, važno je da se upoznamo sa jednom jednako važnom ličnošću koja nas vodi kroz ceo ovaj proces. To je svakako kvalifikovani muzikoterapeut!
Šta je sve potrebno da bi neko bio muzikoterapeut i bavio se terapijom pomoću muzike?
I PROFESIONALNI PROFIL:
– muzičke veštine; sposobnost da podrži pacijenta u svim njegovim muzičkim odlukama.
– toplu i prijateljsku ličnost koja sa mnogo strpljenja i saosećanja može da radi sa pacijentima.
– odlične komunikacijske veštine kako u radu sa pacijentima, tako i u saradnji sa drugim profesionalcima iz oblasti drugih specijalnosti.
– veštine rešavanja problema, procenu i odlučivanje o najprikladnijoj vrsti terapije za svog pacijenta.
– organizacione sposobnosti u planiranjusvake terapijske seanse.
II KOMPETENCIJE:
– savetovanje pacijenata o odluci za koji će se terapeutski program odlučiti.
– kapacitet za timski rad.
– organizacione mogućnosti.
– konsultovanje sa stručnjacima iz drugih specijalističkih oblasti kako bi se napravila zajednička procena.
– Kreativnost
– Empatija.
-Komunikativnost.
– Muzičke veštine.
– Studija slučaja.
– Pacijent.
– Znanje sviranja makar jednog muzičkog instrumenta.
– Rad sa pacijentima različitih sposobnosti.
– Rad u grupi.
– Rad sa pacijentima u privatnoj praksi.
III ZVANIČNO OBRAZOVANJE
Neke od zvaničnih studija navedenih u nastavku (specialistički kursevi i obuke ili fakultetsko obrazovanje) omogućavaju da se neko bavi ovom profesijom:
– osobe koje su prošle obuku, usavršavanje, kurseve doškolovavanja ili zvanične studije muzikoterapije.
– osobe sa završenim fakultetskim obrazovanjem i diplomom:
1. Fakulteta muzičke umetnosti, Akademije umetnosti, Muzikolozi, Kompozitori, Pedagozi teorije muzike, instrumentalisti i dr.
2. Pedagogije
3. Psihologije
4. Psihijatrije
IV RADNE AKTIVNOSTI
Muzikoterapeuti pomažu pacijentima koji imaju fizičke, mentalne, emocionalne, komunikativne poteškoće da se izraze, prevaziđu svoje probleme, strahove, fobije, frustracije i dr., i povećaju potencijal i osećaj sopstvenih vrednosti. Rade sa širokim spektrom ljudi svih starosnih grupa
U pacijente koji mogu imati koristi od muzikoterapije spadaju i osobe sa:
– fizičkim smetnjama u učenju.
– problemima sa mentalnim zdravljem.
– problemima sa bolestima zavisnosti (alkoholizam, konzumiranje psihoaktivnih supstanci i dr.)
– problemi sa strahovima, besom, strsom, itd.
– depresija.
– poteškoće pri govoru I usmenom izražavanju.
– dugotrajne (hronične) i/li terminalne faze bolesti.
Kada se terapeut prvi put susretne sa pacijentom, potrebno je da ga pažljivo sasluša i razgovara sa njim da bi tačno procenio prirodu njegovog problema i ujedno njegov potencijal za dalje praćenje terapije, a zatim i odredi odgovarajuću terapiju. U zavisnosti od vrste terapije koja je za acijenta kao odgovarajuća izabrana, terapija se može sprovoditi individualno, u grupi ili na oba načina.
U većini zapadnoevropskih zemalja, i većem delu sveta uopšte, muzikoterapeuti čine čine bitan deo tima za zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Neretko, da bi dobro procenili potrebe pacijenta koriste pomoć kkolega drugih spevijalnosti iz oblasti psihologije, psihijatrije, medicine, pedagogije, ali i socijalnih službi.
Od jednog muzikterapeuta se očekuje da stvori blizak i poverljiv odnos sa budućim pacijentom, pri tome ne ugrožavajući okruženje u kome se paacijent oseća slobodno da eksperimentiše kako sa muzikom, tako prevashodno sa samim sobom.
Cilj muzikoterapije NIJE PODUČAVANJE muzike ili PROCENA muzičke SPOSOBNOSTI pacijenta, već slobodno korišćenje muzike u cilju istraživanja i izražavanja njihovih senzacija i emocija.
Muzikoterapieuti su predviženi za rad na mnogim mestima kao što su bolnice, obrazovne ustanove za decu sa posebnim potrebama, dnevni centri, popravne ustanove, domovi za decu i odrasle, domovi za stara slica i dr.
Kako se muzika bira prema ciljevima terapije?
Muzika mora btit tačno odabrana od strane terapeuta I u skladu sa ciljevima postavljenim u terapiji, a da bi se muzika pravilno izabrala, moraju se uzeti u obzir i različiti delovi koje je čine. Ti delovi su:
1.TEMPO: Logično se nameće da sporiji tempo prenosi smirenost i sigurnost, dok brža tempa predodređena za povećanje (motoričkih) sposobnosti.
2.RITAM: Kombinuje se sa tempom i može biti brži ili sporiji, što takođe kao i ritam moćže podsticati aktivnost ili smirenost.
3. HARMONIJA: Ona nastaje kada istovremeno zvuči više tonova/zvukova koji moraju biti pažljivo odabrani u skladu sa efektom koji će ili treba da proizvedu.
4. TONALITET: Iako smo objasnili da muzikoterapija nije podučavanje muzike, moramo se osvrnuti na jedan pedagoški momenat koji je mnogima koji su radili sa malom decom. Njihov prvi susret sa durskim ili molskim tonalitetima najčešće izaziva asociijaciju pomoću koje kasnije lakše nauče: da neki (molsi) zvuče “tužno”, a neki drugi (durski) zvuče “veselo”. I da, ima u tome velike istine, ali tu dolazimo do razlike, da ne mora poštp-poto “tužan” tonalitet da deluje isto tako na nas i da po svaku cenu kada čujemo nešto “veselo” skočimo na noge. Upravo je bogatstvo u toj šatolikosti kada u miksu različitih tonaliteta možemo na kvalitetan način da utičemo na naša različita stanja i da ih poboljšavamo, kao poenta cele priče.
5. INTENZITET: veoma važan aspekt za kontrolu zato što jačina zvuka mora biti posebno podešena spram stanja pacijenta. Nekada nam i muzika koju najviše volimo ne prija i stvara kontra efekat, podiže tenziju ako je prejaka, ili određenu vrstu nelagode ili nemira u koliko je preniska, zbog nerazumljivosti. Ako na to dodamo određeno stanje u kome neko ko je tretiran može da se nađe i kada su senzacije pojačane ili oslabljene i izazivaju (ne)očekivane reakcije, od velike je važnosti obratiti pažnju na intenzitet puštene muzike.
6. INSTRUMENTACIJA: Instrumenti koji se koriste kao bazični u muzikoterapiji i izbor instrumenata koji će se koristiti su takođe veoma važni. Npr. Limeni duvački instrumenti imaju veseo i zabavan karakter, dok žičani instrumenti zvuče mnogo izražajnije i smirujuće. Ipak, od ovih nepisanih pravila se itekako može odstupiti prema potrebi tretiranog pacijenta, jel možda baš neki od tih žičanih instrumeata koji iako deluju smirujuće, zbog određenih frekvenci i vibracija mogu kod nekoga da stvore kontra efekat tj. probude drugačije senzacije i raspoloženje.
U nastavku bih se osvrnula na neke od tipova i metode muzikoterapije.
Generalno gledano, postoje dve velike podele: na pasivan i aktivan tip muzikoterapije.
Pasivne ili RECEPTIVNE metode uključuju unutrašnje aktivno slušanje, odnosno opuštanje, „maštanje“ i pokretanje emocija i osećanja. Kod ovih vrsta metoda, terapija se odvija kao rezultat toga što pacijent sluša, način na koji „prima“ i doživljava muziku koju čuje, kao i reakcije koje ina kod njega izaziva. Muzika na pacijenta deluje direktno, bilo dajući stimulaciju koja olakšava trenutne terapijske odgovore, ili stimulišući terapijski proces koji dovodi do promene. Proces terapijske promene može se odvijati tokom ili nakon iskustva slušanja i može uključivati muzičke ili ne-muzičke odgovore.
Pasivna, ili receptivna, muzikoterapija bi bila indikovana za one pacijente koji, budući da nisu u mogućnosti da aktivno učestvuju u muzičkoj aktivnosti, mogu imati koristi od muzičkog „prijema“. Uz muzičko slušanje, najčešće traženi su postizanje neki od sledećih ciljeva: sugestija slikama-imaginacija, izazvati promenu raspoloženja, olakšavanje verbalnog iskazivanja osećanja i prepoznavanje emocija pacijenta kao pomoć u dijagnozi ili da pacijent osvesti postojanje ličnih emocija kod drugih u grupnom radu, tako da ih prihvati i poštuje
Metod Bonny GIM (Guided Imagery and Music) ili tzv. princip SI; u njih spadaju pasivne metode:
Tehnika Bonnz GIM je metoda koju je kreirala američka muzička terapeutkinja Helen Bonny i sastoji se od toga da pacijent u stanju opuštenosti sluša dela klasične muzike na način koji ova muzika izaziva slike-imaginacije, simbole, osećanja koji proizlaze ne samo iz svakodnevnog života pacijenta već i iz njegove podsvesti. Na ovaj način se dobija mogućnost da se izrazi sve ono što nas muzikom inspiriše, bilo u obliku otpevane melodije, crteža, poezije, pokreta-igre i dr. Takožđe, ovo je i način kojim se namerava da pacijent istraži svoj unutrašnji svet i tako stekne veće znenje o sebi. Pacijenti kod kojih se ova metoda najčešće primenjuje su pacijenti sa depresijom, epizodama anksioznosti ili hroničnom anksioznošću, kao i onkološki pacijenti i oni zavisni od lekova.
Princip SI (Sound Identity):
Princip SI je skup akustičnih, zvučnih i energije pokreta koje pripadaju i karakterišu pojedinca. Ovaj zvučni indentitiet se menja sa okolnostima. Ovaj princip potekao je od Rolanda Benenzona koji jasno dei ovaj principa na sledeće pod-principe:
- UNIVERZALNI SI: To su svi zvukovi koji karakterišu sva ljudska bića bez obzira na njoihovu kulturu, društveni kontekst itd…
- GEŠTALTSKI SI: Povezuje se sa interuterinski period, tj. kako se embrion razvija, razvijaju se i senzacije, pa tako do njega dolaze i spoljni zvuci- posredstvom plodove vode koja deluje kao filter (interuterini zvuci plodove tečnosti, spoljni zvuci, glas roditelja…)
- GRUPNI SI: predstavlja SI koji je je uspostavljen u grupnoj terapiji.
- KULTUROLOŠKI SI: Zavisi od kulture sa kojom smo rođeni, usko povezan sa folklorom.
- KOMPLEMENTARNI SI: To su male promene koje kooperiraju svakoga dana ili u svakoj seansi muzičke terapije, a podrazumevaju se ambijentalne i dinamičke okolnosti
Glavni ciljevi ovog principa su promene raspoloženja pacijenta, a između ostalog da se pronađe vrsta muzike koja se podudara sa duševnim stanjem u kojem se pacijent nalazi na takav način da se uspostavi jednak odnos između vrste muzike koja je data na slušanje i mentalnog stanja pacijenta.
Neophodno je uzeti u obzir šta uzrokuje nerasoloženje ili neko drugo specifično raspoloženje pacijenta, odnosno ako je to zbog bolesti koju ima, u privremenom raspoloženju (koje može svakodnevno da varira) i njegovom osnovnom temperamentu (onom koji je imao pre bolesti) itd. jel bi se u svakom drugom slučaju koristila neka druga vrsta muzike.
Ovo su neki od načina na koje se može postići da pacijent na kraju procesa koji je na početku bio npr. u stanju duboke depresije, anksioznosti, hiperaktivnosti i dr. završi proces u mnogo pozitivnijem i zdravijem stanju.
Aktivne metode uključuju vidno spoljne aktivnosti i delovanje. Postoje četiri vrste muzičkih aktivnosti koji pripadaju aktivnim muzikoterapijskim metodama:
- Sviranje na instrumentu
- Komponovanje
- Pevanje
- Ples
Ipak, mora se imati na umu da nisu sve navedene muzičke aktivnosti terapeutske, a da bi bile, moraju biti integrisane u postupak muzičke terapije. Kada je iskustvo aktivno, terapija se odvija unutar i kroz napore pacijenta da deluje, improvizuje ili stvara muziku, bilo samostalno ili sa drugima. Ovde aktivno iskustvo direktno pruža terapeutsku korist kao glavni podsticaj za promene, pruža proces odgovora ili ga pokreće.
Improvizacija u muzičkoj terapiji sastoji se u predstavljanju i upoznavanju pacijenta sa muzičkim instrumentom. Ako pacijent nema osnovno muzičko znanje, što je čest slučaj, daju mu se udaraljke, Orff-ov instrument ili klavir. Stvaranje muzičkog dela u ovom početnom procesu nije od presudne važnosti, već upoznavanje pacijenta sa instrumentom i njegov izraz i prihvatanje istog što muzički terapeut može da analizira kao element intelektualne, emocionalne ili klinijčke dijagnoze. Uz sve ovo, namerava se da pacijent promoviše svoju unutrašnju slobodu (što je veoma važno za neurotične i psihotične mentalne bolesnike); razvijaju svoju kreativnost, poboljšaju samospoznaju, odnos sa drugima i poznavanje okruženja, itd. U muzikoterapiji postoji nekoliko metoda zasnovanih na improvizaciji, kao što su:
- Schmoltz-ova metoda muzičke improvizacije deli se na dve različite tehnike:
- Davati ritam: Muzikoterapeut daje ritam udaraaljkama i pacijenti se, prateći postavljeni ritam, slobodno ubacuju dodajući sopstveni ritam. U ovoj tehnici se najčešće koristi ORff-ov instrument i narodni instrumenti.
- Prepustiti inicijativu pacijentu, tako da mogu slobodno da se kreću, igraju, pevaju, sviraju.
- Nordoff-Robbins metod:
Ova metoda se najčešće primenjuje na decu sa autizmom, šizofrenijom, emocionalnim problemima, problemima u učenju, problemima sa oštećenjem sluha i vida. Metoda se odnosi na doprinosu humanističke psihologije. U ovoj vrsti metode neophodna je improvizacija između muzičkog terapeuta i pacijenta. Muzički terapeut mora da osmisli aktivnosti u kojima i pacijent i terapeut moraju da improvizuju ili zajedno ili neizmenično. Pored toga, muzikoterapeut mora dobro da poznaje muzičku praksu različitih instrumenata kako bi improvizovao jednu ili drugu vrstu melodije u skladu sa potrebama svog pacijenta. Svaka terapijska seansa se najčešće snima da bi se kasnije proučila i analizirala, kako bi se proveravao napredak pacijenta i/li služla kao model ili primer za druge seanse.
- Juliette Alvin metoda:
Ova metoda se sastoji iz nekoliko faza:
I faza sastoji se u uspostavljanju dobrog odnosa između pacijenta i muzičkog instrumenta kroz aktivnosti koje mu omogućavaju da kontroliše zvukove, nauči kako da manevriše instrumentom itd…
II faza ima za cilj uspostavljanje osnosa između pacijenta i terapeuta koji pomaže pacijentu da reši svoje lične sukobe.
III faza treba da ohrabri pacijenta da pokuša da komunicira sa ostalim pacijentima iz grupe.
- Dijalog Orff-Schulwerk metoda:
Ova tehnika se zasniva na metodi muzičkog obrazovanja Orff-Schulwerk i sastoji se od razmene improvizovanih muzičkih sekvenci između dva ili više pacijenta ili između muzičkog terapeuta i jednog ili više pacijenata. Ovaj dijalog može izazvati osećaj mržnje, patnje, sumnje, poricanja, potvrde, prihvatanja i dr.
- Analitička muzikoterapija:
Zasniva se na psihoanalizi. Najpoznatiji model ove metode muzičke terapije je Priestley-ev model, i on se sastoji od četiri faze. Tri od četiri faze se zasnivaju na dijalogu između pacijenta i terapeuta, a jedna na muzičkoj improvizaciji. U prvoj fazi pacijent razgovara sa terapeutom odakle se stvara tema koja će kasnije biti predstavljena u obliku muzičke improvizacije. U drugoj fazi odlučuju koju će ko ulogu imati, svako u svojoj improvizaciji (ko izmišlja melodiju, ko pratnju). U trećoj fazi predstavlja se tema izabrana u prvoj fazi kroz razgovor, da bi se u četvrtoj sprovela improvizacija. Terapijaska svrha ove metode je da na svetlost dana iznese emocionalne probleme pacijenta zbog kojih je npr. u depresiji i sl.
- Riordon-Brusco metod (eksperimentalna improvizacija):
Ova metoda kombinuje ples i improvizaciju kako bi pomogla osobama sa invaliditetom da razviju svoju kreativnost i međuljudske veštine za samoizražavanje. Dve glavne aktivnosti su improvizacija i diskusija koje se smenjuju tokom seanse. Zasnovan je na iskusnim teorijama i lečenju u praksi.
Kao što možemo primetiti, postoji velika raznovrsnost metoda. Sve one za cilj imaju istu svrhu, a to je olakšanje izražavanja emocija i otklanjanje svih vrsta problema.
Ova metoda kombinuje ples i improvizaciju kako bi pomogla osobama sa invaliditetom da razviju svoju kreativnost i međuljudske veštine za samoizražavanje. Dve glavne aktivnosti su improvizacija i diskusija koje se smenjuju tokom seanse. Zasnovan je na iskusnim teorijama i lečenju u praksi.
Kao što možemo primetiti, postoji velika raznovrsnost metoda. Sve one za cilj imaju istu svrhu, a to je olakšanje izražavanja emocija i otklanjanje svih vrsta problema.
