Danas je mali praznik. To čudno zvuči, posebno ako se uzme u obzir da govorimo o četiri godine od kada je uspostavljena jedna dijagnoza. Ali je i dobar pokazatelj da sam je prebolela. Ne bolest. Ali da-dijagnozu. A to je najvažnije kada dijagnoza već postoji.
A saznala sam, slučajno, posle par meseci koji su doneli jedan težak životni Roller Coaster, za 180° izmenjen način življenja, funkcionisanja, rada, osećanja, izmenjenog psiho-fizičkog stanja… Teška sebi, nesposobna da normalno funkcionišem od prevelikog umora koji ni dan danas ne umem rečima da opišem i objasnim, obratih se prijatelji za pomoć koji me je posle određenog pregleda poslao na detaljne laboratorijske analize. I bum! Rezultat loš. Ponovimo ih da isključimo faktor greške. Ne. A onda upoznajem jednog divnog čoveka kome sam bezgranično zahvalna što postoji i što dopadoh baš njemu u ruke.
Iako sam imala prilično dobru i jaku podršku, bar kada se radi o medicinskom timu, mada sam kod mnogih i videla i osetila skepsu i nepoverenje u tim koji sam izabrala (na to imam pravo kao pacijent), ovaj četvorogodišnji put nije bio ni malo sladak.
Sećam se tog ranoprolećnog popodneva, martovskog snega, praznog VMA, topota sopstvenih čizama kroz beskonačne hodnike nepoznate mi zgrade i sopstvenig disanja i pusla u ušima.
Nisam osećala ništa.
Nisam želela, nisam ni umela. Znala sam, osećala, da nešto tu debelo škripi i da neću „proći jeftino“. I to je bilo to. Sećam se praznog hodnika i stolica ispred nekih vrata br. 400, sestrinske sobre pored lifta, mira i tišine. Praznine.
A onda su se vrata br. 400 otvorila i tu je u stvari počela cela priča.
Hronična bubrežna insuficijencija III stepena.
Ok.
Nije.
Pričao mi je sa puno pažnje o toj dijagnozi, pažljivo sam slušala i upijala svaku reč. Svega se sećam i ničega se ne sećam. Čudno kako te mozak zaštiti od šoka i neprijatnosti, a ostiavi ti prostora da razumeš i percipiraš. Sećam se i kako mi je, možda godinu-dve kasnije rekao:“sećam se tvoj prvog dolaska, pažnje ali i ne shvatanja šta „hbi“ zapravo znači“. I verovatno je bilo tako.
Prošla sam razne faze.
Prvo si blentav i ne kapiraš. Kapiraš, ali u stvari ne, a čini ti se da da i tako u krug.
Onda se desi onaj neki „kvrc“, momenat, događaj, nešto što te osvesti.
Zatim je tu negiranje i bes. Postaviš sebi zilion pitanja, lupiš sebi hiljade mentalnih packi i šamara. „Zašto ja; kako ja; što baš meni; zašto baš sada (kao da je sve pre toiga bio mali udarac); kako nisam ranije; šta ću danas/suta/za 5-10-15god; hoću li (ikada) moći?“ Pitanja kao besne pčele u košnici. Guše, dave, bodu.
Tu se u nekom momentu stvori jedan miks besa i poricanja. I dok sve to traje, ti moraš da budeš „dobar đak“ koji prati sve upute koji su mu preporučeni, menja ishranu u korenu, način već izmenjenog života. Tu temu milion puta prođeš sam sa sobom, sa prijateljima, porodicom, poznanicima. U nekom momentu se osećaš da moraš svima da kažeš, objasniš, dokažeš. Jel, tebi je najgore. Onda svako iznosi neko svoje (opravdano) mišljenje koje se, ponekada i kosi sa tvojim. Nisam pesimista. Danas nisam. U nekim prethodnim trenutcima, tih prvih godinu i kusur, u momentima jesam bila. I to poprilično, ne želeći to ni sebi da priznam. Samim tim sam imala potrebu da ljudima moji me ohrabruju sa „ma, videćeš, to će sve da bude dobro, da se sredi, da se vrati u normali“, imala sam potrebu da vrisnem u lice:“neeee, neće, invalidu ne može da poraste otkinuta noga, ne može ni meni da porastu bubrezi, neću se ja oporaviti, samo je pitanje kada će biti gore“. Bilo je tu i depresije, i anksioznosti i napada panike, jel su se u međuvremenu događale još neke ne baš lepe stvari na polju zdravlja.
I, iako će ponovo zvučati pesimistično, danas, gledajući nešto drugačije na stvari, sve ovo izgovoreno nosi veliki deo istine. Samo je ona sada drugačijhe razložena i prihvaćena u mojoj glavi.
Zatim sledi faza manijatičnog istraživanja i (samo)obaveštavanja. Našla sam izvore gde mogu da dobijem kvalitetne informacije koje su mi potrebne i vremenom shvatila da oni koji su bili škrti u davanju istih, ili nisu imali mnogo šta „novo“ da mi kažu; ili su me (ne)svesno štitili da ne bih sebe preopterećivala; ili su jednostavno (opravdano) smatrali da sam ja pacijent koji treba da zna onoliko koliko treba da zna, u suprotnom bih bila lekar, i da se ne mogu pretočiti godine studija u jedno prosto objašnjenje zašto je nešto tako kako jeste. I meni je to bilo skroz ok. Skidam kapu. I to je važno saznanje. Ipak, nisam prestala da vapim za informacijama. Od nastanka, toka bolesti, načina eventualne prevencije, ako je ima, do toga šta to može da me „sačeka sutra“. I još dosta toga.
Ne, nisam bila od onih pacijenata koji su probdeli noći na forumuma skupljajuči iskustva drugih. Ne da me drugi ne interesuju, ali svako od nas je biće za sebe. I od vajkada verujem da ono što je možda dobo/loše za nekoga, ne mora nužno biti i za mene. Interesovala me je naučna literatura, objave radova lekara. Domaći i strani. Njihova iskustva sa pacijentima. Ne samo priča pacijenata.
Mnogi su mi govorili: „ne radi to sebi, ne kopaj, ne opterećuj se“. Razumem i zašto. Ali tvrdoglavi ovan, po malo mazohista je morao da zna. Ali ne da bi bio „veći Papa od samog Pape“, ili imao više znanja od lekara, postavljao sebi dijagnoze i terapije. Bože sačuvaj!
Već zato što je to onaj momenat kada počneš da se Lomiš. Da se miriš sa sobom, sa situacijom, sa dijagnozom. Momenat pre nego što počneš da prihvataš. Ja sam imala potrebu da se upoznam sa svojim „neprijateljem“, koliko god je bolje moguće. Da ga držim blizu. Na oku. Da mu znam u dušu. Da znam šta mi sprema. Da ga „omekšam“, privolim „vuka da prenoći s jaganjcima“, okrenem ga u svoju korist. A kako sve to ako ne znaš ništa? Moj nefrolog sa VMA je, čini mi se, vrlo brzo to shvatio. Primetila sam ubrzo da samnom razgovara na drugačimi način. Nekako „profesorski“. Prenosio mi je znanje birano i pažljivo, dovoljno jednostavno da kao neko ko mu nije, niti će biti kolega, može dobro da razume poentu priče. Svatio je moju potrebu, da će meni tako biti lakše. Mislim da me je on jedini od svih lekara u mojoj bližoj i daljoj okolini shvatio na ispravan način. Da želim saborca u svojoj bolesti, a ne da da 6 godina medicine progutam u par meseci. Ok, on, i još jedna predivna žena, moj ginekolog, druga majka, takođe jedno posebno biće…
Tako dolazimo do faze prihvatanja.
Prihvatanje je veliko olakšanje. Kao da zbaciš dzak peska s leđa.
Prihvatanje je nemanje potrebe da bilo kome, bilo šta objašnjavaš i da se pravdaš-mislim da sopstvene stavove i mišljenje.
Prihvatanje je da kažeš-ja to ne mogu ili neću-zato što čuvam sebe.
Prihvatanje je borba Davida protiv Golijata. U ovom slučaju mene protiv straha.
Prihvatanje je da imaš dijagnozu, ali da NISI bolesnik (iako to možda zvanično jesi po nekim drugim pravilima). Ali nisi, ako to ne želiš da budeš. I ako ne želiš da te drugi tako doživljavaju.
Prihvatanje je radost. Vetar u leđa, žar za borbom da sebe učiniš zdravstveno boljom osobom.
Prihvatanjem sazriš, malo porasteš, podigneš glavu.
I onda je sve lakše.
I svaka kontrola.
I svako novo vađenje krvi koliko god često bilo.
I svaki novi EHO. I svaki novi odlazak u bolnicu.
I svaka nova preporuka.
I svako novo „ovo neću pojesti, jel je tako bolje, za mene zdravije“.
I svako novo „ovo ću pojesti, imam i ja dušu, od toga se ne umire“ a da se pritom ne osećaš krivim i ne kažnjavaš sebe.
U jednom momentu sam se zapitala: „Bože, da li sam ja to razvila Stokholmski sindrom prema bolnici u koju idem i prema lekaru koji me vodi?“
Ne, samo sam prihvarila, napravila sebi i oko sebe atmosferu tako da bude zabavna. Danas se spremim, „doteram“, našminkam, odem ranije, sednem ispred zgrade, meraklijski popijem kafu i zapalim cigaretu (ZNAM, BUBREŽNI BOLESNICI BI TREBALI DA BATALE DUVAN, ZNAM…), onda uđem, hrabro i veselo protrčim beskrajnim hodnicima, provozam se lifrovima. Obavim ono što moram, a najlepši i najedukativniji razgovori koje sam vodila sa nekim u zadnje, eto, 4 godine, su upravo sa mojim nefrologom. Ne samo na zdravstvene teme, nego i mnoge druge. I kada je bilo nekih loših momenata, i kada sam dolazila sa lošijim rezultatima i sedela na krevetu pored ultra-zvuka plačući iz glasa, izlazila sam odande sa osmehom i nadom. I to nema cenu. Nema cenu kada ti neko toplo i otvoreno kaže: „Ja sam prezadovoljan kako ti vodiš računa o sebi, nekada mi se čini da malo i preteruješ, spolja bi se reklo da si prihvatila. Ali znaš, najteže bi mi bilo da tvoj kvalitet života trpi. Voleo bih da nekako nađemo najmanje bolno rešenje da se to ne dogodo“.
Kvalitet života nije samo ono što nam obezbeđuje manja ili veća plata. Veličina stana. Kvalitet namirnica u frižideru. Tip kola koja vozimo. Garderoba koju kupiujemo. Imanje ili nemanje partnera, dece; to da li smo ove godine otputovali na more i koliko puta smo uspeli da pobegnemo iz grada i na kojim sve mestima smo bili viđeni.
Kvalitet života smo mi. Kvalitet života je u nama. A sve ostalo je bonus. Lutrija. Pa ko šta i kada izvuče.
Kvalitet života je pobeda nad strahom, želja da se boriš i protiv onoga što si smatrao ili smatraš nemogućim.
I nije da nema momenata da me nešto ne pokoleba. Normalno je. U suprotnom, sve ovo bi značilo da sam samo „gurnula pod tepih“, kao mehanizam odbrane. Zatvorila oči, okrenula glavu. Negacija. Ne, nikako. Normalno je pokolebati se, pokleknuti, razljutiti se. Otpatiti, pa i otplakati. Očistiti se iznova, s vremena na vreme. Duša ostane čistija, glava bistrija, vrati se snaga.
Ali kada jednom prihvatiš, onda su svi ti procesi mnogo jednostavniji, lakše i brže prođu. Tektonski poremećaji su manji. Rane brže zaceljuju.
I nije danas samo 4. rođendan moje HBI. Danas je mart, a mart je mesec u kome se obeležava i Svetski dan Bubrega i nefrološkog zdravlja. Neću nikome da držim pridike, izigravam lekara, jel to nisam. Ali neko iskustvo sam stekla. I osećam potrebu i odgovornost da kažem:
- Na konto bubrega i negrologije: HBI je podmukla bolest koja najčešće ne daje nikakve simptome; daje vrlo blage simptome koji se lako mogu povezati sa mnogo drugih stvari, a kada se pojave, onda je stanje već poodmaklo. Ne dozvolite da vas neki (ne)postojeći simptomi zavaraju. Prekontrolišite osnovne biohemijske parametre, pratite stanje svog krvnog pritiska i glukoze u krvi, otklonite sve moguće sumnje ili mogućnosti da se nešto vremenom razvije. Razmislite o genetskom nasledstvu. Ako znate da je neko bolovao, prekontrolišite se.
- na konto svega ostalog što se zdravlja tiče: važi manje više isto kao i za gore navedeno, ali bih dodala: volite i čuvajte sebe. Jel to niko neće uraditi za vas i umesto vas.
Pričaćemo još o HBI. Za danas, toliko. Danas slavimo.
Slavimo to što smo se pomirile, prihvatile jedna drugu, što se ne mrzmo i moram da joj kažem jedno veliko HVALA što me nije, za svo ovo vreme, mučila onoliko koliko je, realno mogla.
Ostani takva, koliko god duže možeš.
Biće nam lakše obema.
I Piscaralu, takođe.
