Jutros mi nedostaje. I nedostajem mi ja, takva. Tamo.
Nedostajemo mi svakodnevno.
Od 2019. se nismo zagrlil i osetili.
Ponekad je dovoljan zvuk, pokret, šum, ukus nečega, dejá vu i tamo sam.
Jutros me je Madridu vratila kafa koju sam otvorila i skuvala, i taj zvuk šištanja lončeta za filter, dok vri i zvuk najavne špice za vesti na TVE su mi probudile onaj neki osećaj „puca mi u grudnom košu, potrčala bih ti u zagrljaj, ma šta god se događalo, pa taman da se sve okolo ruši…“ i prisećanje na skorašnji razgovor sa jednom prijateljicom iz Arilja, koju na žalkost nisam duži vremenski period ni čula ni videla, a koja me je između ostalog pitala šta se događa na planiu „ES“ i to me je podstaklo da vam ispričam deo jedne priče o „ES“, Madridu i meni.
Između ostalih svakodnevnih i životnih tema…:
„I, šta se dešava, da li bi se vratila?“
„Čuj, da li bi? Ne sutra, prekjuče“.
„Pa zašto nisi, radiš li nešto po tom pitanju. Ok, sada je Corona, ali proći će!?“
„Da, svakako. Trenutno zaista ne, osim što nastavljam svoje studije, tj. pripremam se za njihov nastavak i svakodnevno održavam kontakt sa dragim ljudima, prijateljima, profesorima…delimo sve kao da smo zajedno, a samo 2020km, 3h leta i/li tone i tone ljubavi nas dele. Ali verujem da hoću. Ne da verujem, nego sam sigurna. Jel ne može se ovaj život završiti, a da se nas dvoje ponovo ne posvetimo jedno drugom. Madrid meni i ja njemu. To je prosto, tako.“
„Hahaha ti si čudo, govoriš kao neka zaljubljena tinejdžerka“.
„I jesam. Mislim, sve samo ne tinejdžerka. Pazi, nikada nisam verovala da se može zaljubiti u nešto što nije živo, što nije biće, odnosno čovek. I delovalo mi je suludo. Trebalo je vremena da se stvori ta neka realna slika osećanja, da se ona iskristališu i da se jasno razgraniči šta je opčinjenost, oduševljenost i možda nekim delom opsesija posle tog prvog „udara“ pri upoznavanju tog grada…Ali vremenom kada prođu te faze, onda nastane ona prava i iskrena, dubinska i iskonska zaljaubljenost na kojoj lebdiš, koja te puni, kao što ti disanje pomaže da napuniš pluća vazduhom. Tako nekako…I to ostane. Ako je iskreno, ostane, ma ša god da se (u međuvremenu) dogodi. Posle zaljubljenosti, po nekom nepisanom pravilu dođe ljubav, i to je to. Eto, u stvari je prosto.“
„Jel tako samo sa Madridom ili…?“
„Pa…da. Samo Madrid. Mada, apsolutno ima još par gradova koji izazivaju neko slično osećanje, ali svakako u blažoj formi nego Madrid. Npr. Mahón ili Maó, na katalonskom, prestonica ostrva Menorca, koja se nalazi u sklopu Baleara. Ni blizu toliko „izvikana“ kao Mallorca i Ibiza, pogotovo u „ne hispanskom“ svetu. Jedno potpuno pitomo ostrvce i apsolutni autentičan raj na zemlji… Znaš, moj otac ima često potrebu da me podbode, a ja sam nekako sigurna da ne može na najbolji način da shvati. Naime, zna često da me bocne sa: „Šta si se uhvatila za taj Madrid, znaš koliko ima lepih gradova na ovom svetu?“ On je svetski putnik i obišao je planetu, njemu je bino da putuje, da bidi, da istraži. Imam i ja deo toga u sebi, ali meni je bitno ono što me za nešto veže. Ako me veže. Odgovor na njegovu konstataciju: O da, znam, mnoge sam obišla, barem što se tiče Evrope, ne govorim o nekim dalekim destinacijama. I zaista, da ne pominjem poimence i ne navodim. Pa naravno da su svi fantastični, svaki sa sobom nosi ono nešto svoje. Daleko od toga da od drveta ne vidim šumu. Ali samo je Madrid probudio to nešto zbog čega ti zaigra u utrobi kad zaškripe kočnice aviona niz pistu i dotakneš to tlo. To je neopisiv osećaj. Suze i sveh, najlepše emocije“
„Jel se tamo se bolje živi?“
„Pitaš za Španiju generalno?“
„Da, da“.
„Uh, teška tema. Šta je bolje i od čega, koga? Zavisi šta smatramo boljim. Ovde je prosto postala bolest verovanja da je tamo negde med i mleko, bilo gde, samo da je „tamo negde“. I sve je bolje, sve ti se prinosi na tacni, sve perfektno funkcioniše. Neće biti. Ne govorim o drugim državama, evo ako pričamo o Evropi. Govorim o Španiji, o njenoj prestonici. Provela sam isuviše vremena tamo da osetim goli život. Iako nikada nisam bila samo obični turista, već sam živela i učestvovala u životu, zarađivala za život, bila đak, učila, delila suživot sa nekim, znači prošla razne neke životne faze. Ono što bi kod nas reki „pojedo smo džak soli, ok, možda ne baš džak, ali dovoljno da mogu da dovoljno dobro procenim ŽIVOT. A život je isti svuda, samo malo drugačije uređeniji, koncipiraniji i to je ono što daje s jedne strane privid da je ono čuveno „tamo nešto“ bolje nego npr. kod nas, a s druge strane, dovoljno da te ipak malo pogura da živiš slobodnije i rasterećenije. Probleme imamo svi iste. I ekonomske i društvene i političke i ekološke i kog god tipa hoćeš. Evo, trenutno sam duže vreme ovde, kažem-iako stalno na vezi sa ljudima odande, jednako je strašno koliko kao i ovde ljudi masovno ostaju bez posla, i teško propnalaze drugi. Koliko cena najosnovnijih stvari skaču iz dana u dan. Koliko je prisutna korupcija u svim sferama. Koliko je zdravstvo, prvo specifično i drugačije od našeg, a evo, sada u vreme Covid-a, npr. u jednom katastrofalnom stanju. Govorim o tome iz jako bliskog i veoma poverljivog izvora, dakle 100% jedan kolaps kolapsa na ivici opstanka. Pratim svakodnevno vesti i njihove kanale, nekada mi se čini da isto prikazuju naši kanali što i njihovi, samo se ljudi drugačije zovu i drugačije izgledaju. A isto nude, na isti način uzimaju. Narod ima iste brige, oko istih prava se borimo. Jedan prosečan turista, koji je sebi priuštio boravak od 7-10, ajde, 15 dana negde…a to često budu neka letovališta, kampus hoteli na par desetina kilometara od nekog srednjeg ili većeg mediteranskog grada, prvo: idu da se odmore, naspavaju, kupaju (ako je leto) i upoznaju onih par tipičnih stvari koje većini sveta jesu sinonimi za Španiju: kastanjete, sangrija, paelja, flamenko + neki kulturno istorijskli objekat koji je eventualno vezan za taj neki veći centar blizu kog su smešteni. I to je manje više to. U drugoj nekoj režiji, možda u koliko poslovni odnosi navedu našeg putnika na ovu rutu, prvo ga proguta raspored letova i vreme kada će tamo negde stići, biti smešten, sastati se sa svojim poslovnim partnerima, zatim sastanci, posao, poslovni ručkovi/večere i tu je turizma i upoznavanja jednog naroda i kulture i svega ostalog što uz to ide vrlo malo. Ili nimalo…Na taj način se ne može osetiti život kao takav. Nije lak, ponavljam, kao što nigde nije, ali pozitivna stvar u svemu tome nečemu nama veoma sličnom, a opet dovoljno različitom, je ta pozitivnost koju oni imaju a koja nisu „roze naočare maštanja“ i guranje problema pod tepih. Naprosto su takav mentalitet koji je pozitivan, i to život u mnogome itekako olakšava. Da li to radi Sunce koga je mnogo, dani koji su u najvećem broju sunčani i vedri, ili oni sami, verovantno je kombinacija svega..“
„Dakle, preporučuješ Madrid, ili more ili šta?“
„Najtoplije. Bilo pta, šta je kome u datom momentu najisplativije i šta može sebi da priušti. Ono što sam pod obavezno preporučivala prijateljima i poznanicima kada su me pitali gde da idu, bilo je: idite gde god ,ali obavezno iskoristite prednosti, pod 1. jeftinog avio saobraćaja na domaćim linijama, pod 2. Železnicu „RENFE“ i za pola sata, sat, sat i po ste na drugom kraju zemlje ili negde bliže. Mogućnosti vam se otvaraju kao na tacni, pod 3. „Balearia“, „Trasmediterranea“ i druge za prelazak na ostrva. I za dan se obiđe mnogo toga, moguće je, apsolutno. Od tih nekih 10 dana npr. Izdvojte 2. Jedan idemo na jug, jedan na sever, izaberite neka dva centra. Igrajte se. Ubodite prstom mesto na karti i put pod noge. Fantastično je. Neponovljiva iskustva. Kad prođe svo ovo ludilo oko Covid-a… Ja ću prva!!! To znam sigurno“…
A onda sam otvorila oči i krenula u obaveze novog dana. Jel treba dobaciti do tog Madrida!
I eto vam pričice za dobar dan!