Jednoj ženi data je prilika i od Boga blagoslov da ima decu.
Jedna žena dala je sebi za pravo da tu decu ostavi, napusti, odbaci. Da im ne da ništa. Ni emocije, ni prisustvo, ni pomoć, ni ono što je po zakonu morala.
Jedna žena dala je sebi za pravo da “svojoj” deci ulije strah i odbojnost, ubije svaku želju da ono malo, po sili zakona, vremena koje mogu da provedu zajedno, učini što neprijatnijim. Iako u mnogim situacijama nisu želeli da je vide i dele svoje male živote sa njom, prihvativši život bez najbitnije ženske figure, a samo oni znaju kako su to prihvatili i da li su uopšte, odlazili su kod “majke” želeći da se ta poseta što pre završi.
Jedan otac bio je i tata i mama. Bolji od mnogih mama. Od njihove, svakako. Stvorio je od njih kvalitetne mlade ljude; pristojne, obrazovane, vaspitane, lepe i zdrave. Samo taj otac zna kako. A lako, sigurno nije bilo. Ima tih očeva koji su planine, snaga, koji su sve.
Jednog 8. Marta, stigla je presuda po osnovu neplaćanja alimentacije duži vremenski period, koja kaže:” Kazna zatvora u trajanju od mesec i po dana ili uslovna kazna uz obavezu plaćanja svih zaostalih alimentacija u trajanju od godinu dana”.
I pravda je zadovoljena.
Čija pravda?
Dece koja su odrastala bez majke? Ok, takva im nije ni trebala, a svakom detetu je potrebna.
Oca koji je tu decu podigao i pao da bi oni bili ono što danas jesu.
Može li se to “naplatiti”?
Kako se naplati glumljenje žrtve pred sopstvenom decom i njihovim ocem, sa ciničnim podsmehom kad niko ne vidi?
Kako se naplaćuje to što se od strane (ne)majke taj isti otac unižava i omalovažava na sve moguće načine pred decom koja su uz njega postala zdravi i pravi ljudi?
Zatvorom ili novcem, kako god?
Hoće li mesec I po dana njenog zatvora, jel novac je do sada tvrdila da nema, vratiti deci miran san i izbrisati dečiji strah da će možda ostati sama ako se njihovom tati nešto desi kada “mama” poželi da se malo poigra Boga?
Ne smatram da treba da dobije više, ni manje. I ne znam šta je pravična kazna za ovakve ljude, nisam pravno lice, nepoznata mi je tema. Razmišljam na glas.
Nema nadoknade za-ostavljanje.
Nema pravde za-odbacivanje.
Nema pravde-za emotivni bol i strah dece koja su trebala da se sažive sa činjenicom da ih ona koja ih je iz sebe iznela, ne želi. Ne može me niko ubediti da se to preboli, preživi, prihvati. Koliko god ta deca zrela i pametna bila, zauvek ostane krater između srca i duše. Te se pukotine teško popunjavaju. I neka je ona živa i zdrava, ali da je nema, na neki drugi način, drugačije bi to prihvatanje nemanja nje bilo. I daleko lakše. Vremenom…Tata to popuni, fino izbrusi i izgletuje, ukrasi, zaleči. Ali na ostaje. Jenom puklo, uvek ostavi trag. Ružan ožiljak.
Nema pravde za žene koje bi život dale da svoje priviju na grudi, a to iz raznih razloga ne mogu, jednako kao ni za onde kojima je Bog tu mogućnost dao, a one se tako surovo poigrale i na sve to pljunule.
Skoro pročitah jedana post, takođe o nekoj majci koja je ostavila svoje dete, danas odraslu zrelu ženu , majku jednde predivne devojčice..:”Nisu sve majke dobre majke. Ali majke koje su dobre su najbolja pojava koja ovoj planeti može da se desi”…
Sa željom da niko ovo nikada više ne učini, da nam deca ne rastu bez majki. I/li očeva…
