BULLYING = MALTRETIRANJE
Kada čujemo reč „nasilnik“, na pamet nam pada tipična npr. slika starijeg dečaka koji zadirkuje mlađe dete. Ova pretpostavka svakako može da bude tačna, ali Bullying, što i jeste vrsta maltretiranja obuhvata mnogo više od toga.
Dakle, kada počinje bullying i šta je to tačno predstavlja? Maltretiranje zapravo počinje čim deca počnu da se druže. Dakle, istraživanja pokazuju da maltretiranje može početi već sa 3 godine. Iako je teško tačno znati zašto neka deca postaju nasilna, iako za neke možemo da imamo i jasne pretpostavke, a druga ne, postoje dokazi koji ukazuju na to da su neka deca genetski predisponirana da budu agresivna. Istraživanja takođe pokazuju da deca koja su stalno izložena agresiji mogu oponašati ponašanje koje primećuju kod drugih, neretko preslikavaju situacije koje vide i doživljavaju u svom domu. Većina dece nauči da kontroliše svoj bes i borbene instinkte kako stari, ali „nasilnik“ koji to u sebi nosi kao nasledni ili stečeni faktor, ne.
Bullying, maltretiranje ili uznemiravanje može se sastojati od bilo koje radnje koja se koristi za povredu drugog deteta više puta i/li bez razloga (Olveus, 1993). Da bi došlo do situacije nasilja, moraju biti prisutna tri uslova:
Prvo, mora postojati želja od strane agresora da izazove neku vrstu fizičkog ili emocionalnog bola.
Drugo, mora postojati razlika u moći između uključenih pojedinaca, bilo da se radi o fizičkoj moći ili sposobnosti da se drugi isključi iz društvene grupe.
Treće, ponašanje se ponavlja.
Kao roditelji, ako želimo da znamo da li su naša deca zlostavljana, prvo moramo da znamo različite načine na koje se maltretiranje može predstaviti. Postoje različite vrste Bullyinga:
- Fizički: najčešće poznati oblici uključuju udaranje, šutiranje, saplitanje, nepristojne pokrete, pljuvanje, guranje i uzimanje ličnih stvari drugih.
- Verbalno: uključuje zadirkivanje, zlonamerno dobacivanje, prozivanje, neprikladne seksualne komentare, pretnje da će naneti štetu i pretnje bilo kog drugog tipa.
- Psihološki: uključuje širenje glasina, manipulisanje društvenim odnosima, angažovanje u društvenoj isključenosti, iznudu, zastrašivanje i sramotu u javnosti.
- Sajber Bullying: Iako je ova vrsta maltretiranja prilično skorašnja, moramo je biti svesni, jer je postala veoma popularna među decom i tinejdžerima. Ova vrsta maltretiranja se dešava kada se detetu, predadolescentu ili adolescentu preti, uznemirava, ponižava, postiđuje, muči ili je na neki drugi način meta drugog deteta, predadolescenta ili adolescenta putem interneta, interaktivnih i digitalnih i ostalih tehnologija. Veoma je važno napomenuti da morate imati maloletnika sa obe strane, ili bar da vas je maloletnik podstaknuo na drugog maloletnika. Ako se odrasli umešaju, to više ne bi bilo maltretiranje putem interneta.
Zašto deca maltretiraju, odnosno, vrše Bullying nad drugom decom?
Kao što je gore pomenuto, deca su maltretirana jer nasilnik želi da stekne moć nad drugom osobom. Može biti mnogo razloga zašto je dete izabrano, ali generalno deca koja su zlostavljana nisu učinila ništa da izazovu nasilje.
Zašto su neka deca maltretirana, a druga ne?
Većini dece nasilnik se obrati na početku njihove škole i/li kada promene školu. Često je reakcija deteta na prvi susret sa nasilnikom ono što će odrediti da li da mu/joj ponovo priđe ili ne. Neka deca, zbog svog izgleda, temperamenta, akcenta ili raspoloženja, pokazuju ono što nazivamo „ranjivo ponašanje“. Deca koja su već bivala zlostavljana imaju tendenciju da pokažu svoju raanjivost.
Međutim, ne bi trebalo da se fokusirate samo na žrtvu, već i na samog stalkera. Maltretiranje je naučeno ponašanje, a većina nasilnika su (ili su bili) takođe žrtve-model ponašanja. U većini slučajeva, oni žele da imaju kontrolu nad nekim aspektom svog života, želeći da izgledaju grubo, da budu popularni ili se tako ponašaju iz ljubomore i zavisti. Takođe imaju tendenciju ka agresivnijem obrascu ponašanja od prosečnog, nisko samopoštovanje, nesigurnost i odbijanje da prihvate odgovornost za svoje postupke.
Kako da znamo da je naše dete žrtva Bullyinga?
Ako je dete dovoljno hrabro da samo kaže da ga maltretiraju, onda možemo pretpostaviti da govori istinu i postupiti u skladu sa tim. Međutim, to nije uvek slučaj. Dete može svojim ponašanjem ukazati na to da je maltretirano. Stoga, roditelji uvek mora da obrati pažnju na obrasce ponašanja deteta kako bi mogao da ih otkrije ako dođe do promena. Kao što smo rekli, kod dece se mogu primetiti promene u ponašanju, a neke od njih mogu biti:
– Nedostatak volje za odlazskom u školu
– Odbijanje učešća u školskim aktivnostima
– Izbegavanje društvenih skupova i zajedničkih aktivnosti sa vršnjacima
– Strah
– Donošenje pocepane odeće ili školskog pribora kući
– Nezdravo osećanje, uzburkane emocije, često glavobolje
– Povlačite i manak prijatelja
– Zaostatak u uspehu (lošije ocene)
– Anksioznost
-Povučenost i ćutljivost
-Agresija prema roditeljima, drugim ljudima u porodici i drugoj deci
– Razdražljivost
– Noćna inkontinencija
– dr.
Treba biti oprezan, jer se mogu javiti i postojati i drugi razlozi, pa bi trebalo pokušati da se izbegne donošenje prenagljenih i možda pogrešnih zaključaka. Kao roditelj, postavite sebi sledeća pitanja:
– Postoji li još nešto što je moglo uticati na promenu ponašanja mog deteta?
– Da li je došlo do promena u njegovom ponašanju zbog dolaska novog člana porodice (beba); da li je uticao razvoda; preseljenje u novi grad/kraj ili školu; možda gubitak nekog od bliskih ukućana (bake/deke)?
Maltretiranje može oštetiti nečije, a pogotovu dečije samopouzdanje. Pojedinačna uvreda može dugo da se zadrži u čovekovom životu, do te mere da počnemo da verujemo da je istina ono što „nasilnici“ govore o nama, i kada to realno nije slučaj.
Detetu možemo pomoći na još nekoliko korisnih načina:
- Postoje neki vrlo jednostavni modusi koje deca mogu koristiti kako bi prekinula začarani krug maltretiranja. Možemo ih naučiti da koriste argumente „nasilnika“ protiv njih. Na primer, ako „nasilnik“ kaže detetu:
„Hej, video sam te kako danas pokušavaš da igraš fudbal. Ti si najgori! Svi su ti se smejali!“
Žrtva tada možda neće osnažiti stalkera i odgovoriti: „Da, pretpostavljam da nisam baš dobar. Da li si dobar u tome?“
„Nasilnik“ bi mogao da odgovori: „Ja sam bolji od tebe!“
A žrtva bi mogla da kaže: „Kako super! Da li mnogo vežbaš? Igraš li van škole u timu?”
Progonitelj će vas možda još malo pokušavati da dominira i uznemirava, ali duboko u sebi, on polako gubio moć da kontroliše situaciju i stoga će krenuti u potragu za novom žrtvom (na žalost). Iako je ovo veoma pojednostavljen primer, osnovna ideja je da žrtva maltretiranja treba da izbegava da mu da svoju moć, jer će se posle nekog vremena „siledžija“ umoriti i prestati da ga maltretira.
- Još jedno sredstvo je pokušaj da se uključe prijatelji, bilo kao gledaoci ili kao svedoci. Potreban je samo partner da podrži zlostavljanu osobu, tako da „nasilnik” dvaput razmisli o svom ponašanju, kada shvati da žrtva nije sama, odnosno, da ima zaštitu.
- Takođe je veoma važno ohrabriti dete da podeli ono što mu se dogodilo. Ne samo za njega, već i za njegove “saigrače”.
- Treba verovati u ono što dete govori; dati mu do znanja da mu se veruje i da može da računa na podršku. Na taj način možemo da ih naučimo kako da efikasno reše problem. Veoma je važno pustiti dete da ima svoje ideje. Na primer, postaviti pitanja poput:
„Šta misliš da bi sledeći put mogao reći?
Ili, šta misliš da bi moglo da funkcioniše kako bi prestao/la da te maltretira?
Kada vam daju odgovor, mogli trebalo bi pitati:
„U redu, a šta misliš da će se desiti ako to uradiš/kažeš?“
Na taj način ih upućujemo i dajemo im smernice na to kako bi im pomogli da se u takvim situacijama ponašaju na najbolji način.
Ne zaboravimo da je najbolja strategija za rešavanje problema prevencija i pre svega, verovanje detetu, ali i naučiti ga dobrim strategijama suočavanja, kako da se nosi sa svojim emocijama, ali i uputiti ga u to kako da poštuje druge i sebe.
I, još jednom da se vratimmo na pitanje: Zašto deca upražnjavanju bullying, odnosno, maltretiraju?
Slučajevi nasilja u našoj zemlji su u alarmantnom poraastu, sve češći, izraženiji i brutalniji. Vratimo se na činjenicu da je neophodno znati zašto deca izazivaju maltretiranje, kako bi se problem iskorenio.
Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, naša zemlja je na prvoj polovini skale kada se govori o slučajevima maltretiranja u periodu osnovn školskog obrazovanja.
Prema raznim istraživanjima, postoje tri glavna razloga zbog kojih dete poseže za nasilnim vidom ponašanja:
- Nedostatak jasno postavljenih granica i modusa ponašanja kod kuće. Ona deca kojoj je sve dozvoljeno i kojoj se sve učinjeno opravdava, koja ne znaju za posledice usled prekršaje koje učine itekako su sklona maltretiranju jer imaju ideju da oni mogu i smeju sve i da neće biti ukora za učinjeno.
- “From Bullied to Bully” odnosno, Od maltretiranog do siledžije. To su deca koja su u nekom/nekim trenutcima patila od ove situacije i koja promenom (škole, grada na primer I dr.) odluče da im se to „neće ponoviti“, pa odlučuju da preuzmu „kontrolu u svoje ruke“ i primenjuju nasilje kako bi izbegli neka im se opet desi.
- Patite od nasilja u porodici. Iako deca koja pate od toga često postaju izolovana, nesigurna i trpe maltretiranje, može se desiti i da sav bes koji imaju kod kuće prebace na vršnjake.
Odsustvo roditelja, nedostatak kontrole i fizičko kažnjavanje deo su ciklusa nasilja kroz koje prolazi školsko dete i sve ovo porodično maltretiranje se projektuje na odnose sa njegovim drugarima. On nastoji da popuni tu prazninu tako što primorava svoje saputnike da budu pod njegovom kontrolom, a ako to ne učine, reprodukuje zlostavljanje kome je nekada i sam bio izložen.
Dakle, u velikoj meri rešenje ovog itekako ozbiljnog problema koje sve više uzima maha, leži u kući, ne samo identifikacijom zašto deca izazivaju maltretiranje, već još više davanjem kvalitetnog primera, podrške, ljubavi, naklonosti, a prevashodno vremena za zajedničke aktivnosti, učenje i druge stvari koje su deci preko potrebni kako oko sebe i u sebi ne bi samostalno kreirala bolesnu sredinu koja šteti kako njima samima, tako i okolini.