Više puta sam pominjala razne analize, česte posete lekarima, bolnicama, izmenjen način ishrane, možda sam negde i nagovestila hroničnu bolest bubrega. Da, pisala sam nešto o tome u postu „4 godine kasnije“. Ali se do sada još uvek nisam konkretno i u detalje „dohvatila“ teme o hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji (HBI-u daljem tekstu) i kao neko ko je ima već duži vremenski period, i koja je zvanično dijagnostikovana pre 4 godine, imam želju i potrebu da ovu temu obradim malo podrobnije. Pre nego što se upustim u priču o HBI, ponovo ću se vratiti na jednu bitnu stvar, jasno napomenutu više puta, prevashodno na glavnoj starni „na početku…“: Ne obraćam vam se kao lekar, specijalista, i neko ko piše da bi vas lečio; sve napisano je iz pera pacijenta, ono kako ja doživljavam i prolazim kroz ovu bolest. Ovaj tekst predstavlja moja razmišljanja i osećanja, informacije koje sam ja lično dobila i do kojih sam došla kao pacijent, dakle; Nemojmo ono „komšiji odgovara lek, možda če i meni“. Ovakvim postovima samo delim lično iskustvo koje nekome ko možda ima istu dijagnozu može da bude, hajmo reći, nekakva smernica da u koliko ima nekih nedoumica, bolje i detaljnije ih prodiskutuje sa svojim lekarom. Isto tako se i ograđujem o, kako svoje drage prijatelje, rođake, poznanike koji su lekari raznih specijalnosti i koji će možda u ovom tekstu naići na neke detalje, stavove i sl. sa kojima se možda i ne slažu. Skroz opravdano, pacijent jednim očima gleda na svoju bolest, dok lekar na određenu dijagnozu opet na svoj, ali se trudim da se što više „podudarimo“. Ipak mi pacijenti „zavisimo“ od njih, njihovog znanja, saveta itd…a kao pacijenti, bolest doživljavamona sebi svojstven način.
Pokušaću u par rečenica da rezimiram: Nisam znala ništa, živela uobičajnim tokom kao svaki prosečan, zdrav, čovek. Dogodile su se neke nepredviđene okolnosti koje su sa sobom donele veliku količinu stresa, preokret u načinu života i funkcionisanja, u kratkom vremenskom periodu sam izgubila mnogo kilograma (a da ni primetila, praktično, nisam). Onda su naglo usledili umor, slabost, opšte izmenjeno psihološko stanje, promena raspoloženja, povišen krvni pritisak, lupanje srca i još dosta drugih ne baš preterano prijatnih sesnzacija, i potražila sam pomoć. Odradila analize krvi i susrela se tog momenta po prvi put sa ekstremno povišenim kreatininom i ureom, ali i još nekim parametrima koji nisu bili tako dramatični kao ova dva primarna, ali nisu bili ni za zanemarivanje. Zatim upoznah svog (i sadašnjeg) nefrologa koga ne bih menjala ni za šta na svetu!!! Neke rečenice ću vam i kroz jedan i kroz različite postove ponavljati kao papagaj: OD ELEMENTARNE VAŽNOSTI JE POVERENJE U LEKARA KOJI NAS LEČI. Na konto toga mogu još da dodam da danas imam svoj mali sigurni tim kome verujem bezuslovno. To su ljudi kojima bih se kao u onoj dečijoj igri „Uhvati me“ bacila kao u provaliju zatvorenih očiju sa apsolutnom sigurnošću da bi me „uhvatili“. Hvala dragom Bogu, ili kome god, ko u šta veruje, neka veruje, moja najveća sreća je što imam takve ljude oko sebe: prevashodno dobre ljude, zatim i fantastične specijaliste u svojoj oblasti. Od lekara opšte prakse, preko kradiologa, ginekologa, endokrinologa do nefrologa. HVALA VAM. VOLIM VAS! (I oni to svi ponaosob znaju).
Pošto smo ispričali „sve i svašta“ i razjasnili „ko kosi, a ko vodu nosi“, možemo (konačno) da pređemo na temu. Za one koji ne znaju, one koji su „načuli“ i znaju delimično, da objasnim šta je HBI!
Šta je Hronična bubrežna Insuficijencija (HBI)?
Hronična bubrežna insuficijencija znači da bubrezi prestaju da rade na uobičajan, normalan, način; da ne rade dovoljno dobro kako bi podržali naše zdravlje. Ovo je proces koji obično traje duži vremenski period, mesecima i godinama. Često, vrlo često ne daje nikakve simptome, sve dok ne uđe u neku poodmaklu fazu. Ovo je proces oboljenja koje ne može da se preokrene, jel bubreg nije organ koji je podložan regenerizaciji. Ali ono što je od velikog značaja, kada je već takva situacija, je to da ranom dijagnostikom, odgovarajućim načinom lečenja i nešto izmenjenim načinom života (kod nekih i značajno izmenjenim) ovaj proces može (znatno) da se uspori; od nekih pacijenata sam čula-i zaustavi. To verovatno zavisi od faze u kojoj je bolest otkrivena. U ranoj fazi, verovatno da je moguće. Dakle, sve ovo prethodno navedeno, može pomoći da se što duže ostane zdrav i živi kvalitetno.
Pet faza HBI.
Hronična bubrežna insuficijencija se sastoji od 5 (pet) faza. Označavaju se sa npr. HBI I, II, III…itd. Faza III se često deli na dve pod faze: HBI IIIa i HBI IIIb. Radi lakšeg razumevanja, faze od I-IIIa smatraju se ranim fazama bolesti, a od IIIb-V kasnim fazama. (Ja pripadam ovoj IIIb fazi bolesti). Da bi mogli da nam pomognu i da bi mogli sami sebi dodatno da pomognemo tako što ćemo uneti odgovarajuće promene u naš način života, moramo znati fazu svoje bolesti. Pored nivoa kreatinina u serumu (u krvi), pet faza ove bolsti određuje i brzina glomeluralne filtracije (GFR).
Brzina glomeluralne filtracije predstavlja meru funkcionalnosti bubrega i ona se može proveriti jednostavnim testom krvi koji meri nivo kreatinina i albunina u krvi, ali se u obzir uzimaju i godine pacijenta, rasa, pol i još neki bitni faktori kako bi se tačno izračunao GFR. Pomoću ovog testa, lekar će odrediti fazu bolesti i predložiti dalji način lečenja. Bitno je navesti da, što je GFR niži, to je rizik od napredovanja bolesti, na žalost veći. Rizik od napredovanja pruža pacijentu informaciju o tome koliko je verovatno da će bubrežna insuficijencija napredovati. Pored brzine glomeluralne foltracije, veliki značaj ima i albuminurija.
Albuminurija
Pored GFR-a, kao što rekoh, važna je i albuminurija, tj. njen nivo. A šta ona predstavlja? Albuminurija znači da postoji abnormalna količina proteina u urinu i ona može ptredstavljati rani znak trenutne bubrežne bolesti i znači da naši bubrezi ne filtriraju krv kroz bubrege dovoljno dobro. Ona se može otkriti pomoću jednostavnog testiranja urina laboratorijskim metodama, ili testiranjem test-tračicom za urin koja pokazuje da li se u urinu nalaze proteini. Što je veči nivo albuminurije, takođe, to na žalost znali da če i HBI biti progresivnija.
Većina pacijenata u ranoj fazi (I-IIIa) retko da ima simptome, ili ima neke neodređene koji se mogu podudariti sa simptomima kako nekih drugih bolesti, tako i nekim izmenjenim stanjima koji nas u određenim momentima života mogu pratiti iz raznih razloga, a da pritom nemaju nikakve veze sa bilo kojom bolešću. Zadihali smo se usled nedostatka vazduha dok smo se popeli na 5. sprat; umorili smo se jel je stiglo proleće i većina je podložna „prolećnom umoru“, malo su nam otekle noge i zglobovi-ali verovatno smo jeli nešto slanije, pa pili dosta vode, te se ta voda zadržala u organizmu. A onda je i blago skočio krvni pritisak… Sve su to alarmi, koje možemo da povežemo i sa gomilom drugih stvari. Koliko nas, vas, generalno, koliko ljudi takve stvari „na keca“ povežu sa bubrezima? I možda zaista nemaju, niti će imati bilo kakav problem sa ovim organima, a možda bolest u nekkom momentu počne ili je već počela da se razvija.
Međuti, pravilno lečenje tokom ovih ranih faza hronične bubrežne insuficijencije može sprečiti ili barem usporiti napredovanje bolesti. Ponoviću: važno je da pacijent zna fazu u koliko postoji sumnja na oboljenje bubrega, pa tako i da bude svestan mogućih simptoma, kako bi se ispravno lečio.
RANA FAZA: Šta to znači i koji su simptomi?
HBI faza I
Kod ove faze, brzina glomeluralne filtracije je na normalnom ili blago povišenom nivou od 90ml/min i više. Prva faza je najblaži oblik hronične bubrežne insuficijencije i neretko može da prođe neprimetno usled nedetektovanja nikakvih simptoma.
HBI faza II
Pacijenti koji imaju drugu fazu hronične insuficijencije imaju oštećenje bubrega koje se ogleda kroz blagi pad u brzini GFR-a na nivo od 60-89ml/min. Čak i u ovoj fazi često ne dolazi do postojanja simptoma koji dokazuju da su bubrezi oštećeni.
HBI faza IIIa
Pacijenti u IIIa fazi HBI ima umereno oštećenje bubrega. Kod faze IIIa, brzina glomeluralne filtracije (GFR) smanjuje se na nivo od 45-59ml/min. Takođe, i u ovoj fazi su retki pacijenti kod kojih se pojavljuju simptomi koji nagoveštavaju bubrežno oboljenje.
Šta je bitno da znamo kada govorimo o ranoj fazi HBI?
Kada govorimo o ranoj fazi bubrežne insuficijencije, važno je usporiti napredovanje bolesti, pa tako smanjiti i moguće rizike od drugih komplikacija. Tokom HBI u fazama od I do IIIa bitno je konzervativno lečenje koje uključuje zdrav način života, a prvenstveno ishrane jel ona igra jednu od najbitnijih ulog. Svakako ne smemo zapostaviti ni lekove. Možda bi najbolje bilo da dijetetičar pomogne u osmišljavanju načina ishrane i odabiru namirnica koje se smeju ili ne konzumirati i u kojim količinama. Iskreno govoreći, mislim da sam napravila grešku kada je moja HBI u pitanju, i nisam se obratila dijetetičaru nego sam se sama upustila u borbu sa odabirom hrane. Jasno mi je naznačeno od strane više specijalista šta je to što ne bih smela da konzumiram, a šta u manjim količinama, pa sam iz želje da možda bolje pomognem sebi, sama sebi iz svakodnevne ishrane isključila mnogo toga što možda nije u svakom momentu bilo potrebno i još uvek imam taj neki problem oko odabira namirnica i načina ishrane. Greška koja se svakako mora ispraviti. Ovo je npr. jedan od saveta koji zasigurno i nepogrešivo mogu da vam dam iz ličnog iskustva: ako imate HBI, koja god faza da je u pitanju, obratite se dijetetičaru i neka vam stručno lice pomogne oko ishrane. Nemojte „brljati“ kao ja, sami. Lakše je i sigurno, ispravnije. Kada završimo priču o HBI, osvrnućemo se posebno na segment ishrane.
Na kraju priče o ranoj fazi bolesti, napravićemo kratak rezime i daću vam neke veoma bitne smernice šta bi trebalo neizostavno uraditi. Preventivne mere koje mogu biti od velike pomoći da zaštitite svoje bubrege i sačuvate njihovu funkciju su:
– Saznajte sve što možete o HBI i kako da usporite njeno napredovanje.
– Redovno posećujte lekara.
– Uzimajte sve lekove koje vaš lekar smatra potrebnim. Oni su veoma važni, pogotovo u slučajevima kod pacijenata koji dodatno boluju od dijabetesa i/li visokog krvnog pritiska, ili je do istih došlo uz HBI.
– Hronična bolest bubrega može da izazove nasledni poredak, u šta vaš lekar mora biti upućen.
– Ako primetite bilo kakve promene pri mokrenju (npr. promene u teksturi urina, teškoće pri mokrenju, mokrenje tokom noći, zadržavanje urina, urin koji menja boju i miris, „penušanje“ urina tokom izmokravanja, krv u urinu i dr.), obavezno o tome obavestite svog lekara.
– Vaš lekar će vam uvek prepisivati lekove koji najmanje oštećuju ili ne oštećuju bubrege. U koliko se nađete u situaciji da sami kupujete neke lekove (koliko god da se to ne preporučuje) i uzimate na svoju ruku, kao npr. suplemente, svakako konsultujte lekara, ali vodite računa da ti lekovi ne smeju biti nefrotoksični.
– Redovno kontrolisanje krvnog pritiska. Prema savetu lekara, javiti se kardiologu.
– Hranite se zdravo (posetite dijetetičara!!!), izbegavajte unos proteina životinjskog porekla u bilo kom obliku kao i prerađevine (ovo se odnosis na mesa i mleka); izbegavajte so ili je potpuno isključite iz ishrane.
– Pijte najmanje 3L tečnosti dnevno: vode, čajevi, supe bez soli (izbegavati zašećerene i fabričke sokove kao i gazirana pića pa tako i gazirane i mineralne vode)
– Ostavite pušenje.
– Smanjite konzumaciju alkohola.
– U koliko imate manje ili više kilogramam viška, od velike je važnosti da TT (telesna težina) bude što idealnija kako bu si bubrezi takođe manje opterećivali. Dakle-smanjite prekomernu težinu.
– Budite u formi uz redovnu fizičku aktivnost. Ne preporučuju se teške vežbe i treninzi, ali lakše fizičke aktivnosti u vidu šetnje, vožnje bicikla, istezanja, razgibavanja, manji broj ponavljanja lakših vežbi su itekako preporučljivi. I oko ove teme bi se mogao potražiti savet stručnjaka.
KASNA FAZA: Šta to znači i koji su simptomi?
U kasnoj fazi bubrežnog oboljenja (IIIb-V) funkcija bubrega je vidno smanjena. Zbog smanjene sposobnosti da bubreg pravilno obavlja svoju funkciju, u telu se neretko sakuplja višak vode i otpadnih materija iz organizma koje ne mogu da se izbace, pa se vraćaju u krvotok. Ovaj proces se naziva uremija.
U kasnoj fazi je takođe od velikog značaja preduzeti sve što je moguće i dostupno da bi se bolest usporila i da bi se usporio proces koji dovodi do otkazivanja bubrega. Ako bubreg otkaže, to onda znači da se funkcija bubrega smanjila na manje od oko 10% do 15% od normalne funkcije bubrega. Taj gubitak se može zameniti dijalizom ili transplantacijom ovog organa. Kada će se otpočeti sa dijalizom zavisi od tačnog GFR-a, ali sve to zavisi od mnogo faktora. Neki od njih su: osnovna bolest bubrega, neuhranjenost, uremični simptomi i dr.
HBI faza IIIb
Kao što sam pri početku objasnila, faza III se deli na IIIa i IIIb, s tim što faza IIIb spada u kasnu fazu bolesti i u ovoj fazi GFR je na nivou od 30-44ml/min., što takođe znači da pacijenti u ovoj fati imaju umereno do uznapredovalo oštećenje bubrega. Uobičajni simptomi koji mogu da se pojave u ovoj fazi uključuju: nizak nivo krvnih ćelija, bolove u kostima (povišen acidum uricum-mokraćna koselina) i/li mišićima, utrnulost nerava, čest zamor, potreba za više sna, teškoće pri koncentraciji, ponekada se javlja i zaboravnost, suvoća kože i/li svrab kože, otežano disanje, boljovi u grudnom košu, povišen TA (krvni pritisak), promene raspoloženja, anemija, metalast ukus u ustima i još neki…
HBI faza IV
U fazi IV hronične bubrežne insuficijencije bubreg je uznapredovano oštećen i u ovoj fazi GFR je od samo 15-30ml/min. Pored gore navedenih simptoma koji se javljaju u IIIb fazi, neki od najčešćih simptoma koji se dodatno javljaju i simptomatični su za fazu IV su: bolesti kostiju, nemirne noge, gubitak apetita, edemi (oticanje)-prvenstveno u predelu zglobova i oko očiju, kratak dah, bledilo kože i drugi…
HBI faza V
Pacijent kome je dijagnostikovana peta faza ili peti stepen hronične bubrežne insuficijencije ima značajno oštećenje bubrega gde GFR pada na 15ml/min i manje. U ovoj fazi, bubrezi su skoro potpuno izgubili mogućnost da pravilno i efikasno funkcionišu. Na kraju, bolest bubrega je smanjila funkciju do te mere na taj nivo da terapija zamenom organa postaje neophodna.
Šta je bitno da znamo kada govorimo o kasnoj fazi HBI?
U kasnoj fazi, pacijent u kolaboraciji sa lekarom mora uraditi sve da bi se usporilo napredovanje insuficijencije koje vodi do potpunog otkazivanja. Odgovarajuća ishrana i lečenje su važniji nego ikada. Ovo je takođe momenat kada pacijent mora da počne (i ranije, ali je ovo krajnji momenat) da razmišlja o terapiji zamene organa, odnosno transplantaciji, kako bi se na vreme otpočelo sa pripremama. Dostupne su tri različite opcije lečenja koje zamenjuju izgubljenu funkciju bubrega.
Pre nego što pređem na gore pomenute opcije lečenja, kao i za ranu fazu, napravićemo kratak osvrt na ono što smo do sada razjasnili i da bi smo odgodili što je duže moguće bubrežnu zamenu, ali da bi smo istovremeno i omogućili sve mogućnosti, možemo uraditi sledeće:
– Redovne posete nefrologu.
– Javiti se neizostavno izabranom lekaru ako se jave promene tipa: simptomi slične prehladi ili gripu, neobični ili novi simptome s kojima se do tada nismo sretali, ili oni koji smo već imali a počinju da se pogoršavaju).
-Redovno kontrolisanje krvnog pritisksa.
– Saznati više o različitim terapijama zamene bubrega i zajedno sa svojim lekarom odlučite koja je najpogodnija. Na vreme početi sa neophodnim pripremama.
– Uzimati sve lekove koje lekar smatra potrebnim. Oni su veoma važni, pogotovo u slučajevima kod pacijenata koji dodatno boluju od dijabetesa i/li visokog krvnog pritiska, ili je do istih došlo uz HBI.
– Prilagođena ishrana (uz konsultacije sa dijetetičarom!!!)
– Ostaviti pušenje.
– Smanjiti unos alkohola.
– Poželjna je fizička aktivnost onoliko koliko stanje pacicjenta to dozvoljava.
– Saznati o promenama u načinu života koje bi trebalo pacijent da očekuje u fazi u kojoj se nalazi.
– Aktivno učestvovanje u nezi bubrega.
Opcije lečenja kada dođe do terminalne faze HBI i otkazivanja bubrega:
Kada, na žalost, dođe do tog nivoa progresije bolesti i otkažu bubrezi, na raspolaganju su tri osnovne vrste lečenja ili tretmana:
- Transplantacija
- Peritoneumska dijaliza
- Hemodijaliza
Sva tri tipa lečenja su veoma uspešna svuda u svetu, pa tako i kod nas.
1.Transplantacija
Transplantacija bilo kog organa je tema od velikog značaja za sve pacijente koji su u takvoj situaciji da neki organ moraju da „zamene“, odnosno da budu transplantirani, ili da žive sa saznanjem da će možda jedng dana neizostavno do toga doći. Isto važi i za transplantaciju bubrega, odnosno za pacijente sa HBI koje očekuje transplantacija. Za pacijente koji su dobili donatorski bubreg, to je velika šansa da produže život i nastave ga slobodnije i sa manje ograničenja. Ova zahtevna tema zahteva mnogo informacija, vremena, razmišljanja, psihičke i emotivne pripreme-uz sve ostale pripreme koje je potrebno da svaki pacijent prođa kako sam sa sobom, tako i sa svojim lekarom, porodicom…pre nego što se donese konačna odluka.
Šta predstavlja transplantacija bubrega?
Mnogi pacijenti sa HBI su pogodni kandidati za transplantaciju, ALI – ne svako! Svako ko želi da istraži transplantaciju kao opciju, prvo i osnovno je da razmotri svoju ličnu situaciju sa svojim nefrologom, a on će proceniti koliko aspekat opšteg stanja pacijenta i stanja samih bubrega u određenom trenutku to dozvoljavaju, pre nego što da konačnu preporuku za transplantaciju.
Kod transplantacije svakog organa, pa tako i bubrega, veoma je važna KOMPATIBILNOST. Transplantacija poseduje opštu visoku stopu uspešnosti- posebno u prvoj godini nakon operacije. Ali, za uspešno izvršenu transplantaciju i primalac i donor mraju biti kompatibilni. To znači da obe strane imaju kompatibilnu krvnu grupu, ali i tkivo koje se podudara što u mnogome smanjuje rizik da telo primaoca nakon transplantacije odbaci bubreg donora. S toga se pre intervencije potrebno je odraditi niz laboratorijskih analiza da bi se potvrdila kompatibilnost.
Primanje bubrega
Postoje dva načina da se dobije bubreg: od živog ili kadaveričnog tj. preminulog donora.
Živi donori su uglavnom članovi porodice-najčešće braća/sestre/roditelji, ali i neko od bližih rođaka, bliskih prijatelja i/li supružnici. Glavna prednost kod dobijanja organa od živog donora je ušteda vremena. Čim pronađete nekoga ko 1.) želi da vam donira bubreg, 2.) kompatibilan je sa vama, 3.) spreman je da prođe kroz ceo proces pripreme, operaciju, oporavak itd…proces transplantacije može da počne! Zato odluka o doniranju organa, u našem slučaju bubrega, zahteva pažljivo razmatranje. Svaki donor mora da bude svestan i spreman na rizik koji su povezani sa operacijom pri kojoj se otklanja zdrav bubreg, i da je posle operacije potreban nadzor da bi se ustanovilo da preostali, takođe zdrav bubreg normalno i funkcionalno filtrita otpadne materije iz organizma.
Nasuprot tome, primanje organa, u našem slučaju bubrega, od kadaveričnog, odnosno preminulog donora-uobičajeno od nekoga ko je preminuo u nekoj saobraćajnoj nesreći i iziskuje dosta strpljenja. Zašto je to tako? Kada se stavite na nacionalnu listu čekanja na transplantaciju, ne prostoji pravilo i ne možete znati koliko će vremena proći pre nego što neki bubreg postane dostupan i bude kompatibilan sa vašim. Ponekad je čekanje kratko. Nema pravila, ipak, realno je da se može čekati i po nekoliko godina. Prosečno vreme čekanja se razlikuje od zemlje do zemlje, ali i od toga koliko se organi doniraju. Ovim želim da podstaknem na svesnost o značenju zaveštanju i doniranju organa. Na našu veliku žalost, mnogo se života izgubi, izgubimo drage rođake, prijatelje, roditelje, ali sa njima i mogućnost da se nekome produži život.
*Evo još jedne teme o kojoj ćemo prodiskutovati u nekom od sledećih postova. Iako ste zdravi, razmislite o mogućnosti doniranja organa, onih koje možete da donirate kao „živi“ donor ili jednog dana kada vas ne bude bilo. Mislite da ova rečenica ružno zvuči? Ja ne. I ne zato što sam neko čiji će život možda sutra zavisiti od nekog od vas; već zato što onda kada nas više ne bude, a jednom nas neće biti jel večni nismo, u ovom fizičkom obliku, ti organi nama više nisu potrebni. Nama ne. Nekome da. Razmišljajte o tome… Razgovarajete sa svojim lekarima o tome kako se staviti na listu donora ovog ili onog tipa. Učinićete veliku stvar, kao što isto tako postoji mogućnost da i vama (daj Bože da nikada) može da zatreba nečiji organ. Ali, dobro, rekoh, o ovoj temi ćemo detaljnije, u nekom sledećem postu.
Momenat ulaska u operacionu salu!
Kod donošenja ispravne odluke o transplantaciji bitnu ulogu igra poznavanje svih potencijalnih rizika. Transplantacija bubrega je povezana sa sledeće tri (osnovne) stvari:
- Mogućnost odbacivanja organa,
- Funkcionalnost i
- Vek trajanja organa.
Posle transplantacije neophodno je uzimati određene lekove, uključujući imunosupresive, koji smanjuju rizik od odbacivanja organa. Veoma je važno uzimati lekove koje je prepisao nefrolog da bi se ovaj rizik smanjio na apsolutni minimum. Međutim, pošto ovi lekovi slabe imuni sistem, takođe je važno da pacijent o sebi maksimalno vodi računa nakon operacije.
Ako govorimo o funkcionalnosti, neki presađeni bubrezi odmah počinju sa radom, dok je nekima potrebno i po nekoliko dana. Ukoliko pacijent spada u ovu drugu grupu, možda će biti potrebna dijaliza dok novi bubreg ne počne normalno da funkcioniše. Ovo je uobičajeno i nije neposredan razlog za brigu o uspehu transplantacije!
Pred kraj, moramo reći i nešto o „roku trajanja“ transplantiranog organa. U proseku, transplantirani bubreg traje 10 –15 godina. To je zbog toga što se funkcionalnost bubrega vremenom polako smanjuje tokom. Nakon toga, uvek imate mogućnost da se vratite na dijalizu ili pokušate da pronađete drugog donora, bilo putem živog davaoca ili putem nacionalne liste za transplantaciju. Iako može doći do komplikacija, pokušajte da ne brinete o njima unapred. Znam da je to lakše reći nego učiniti. Kao i u mnogim drugim životnim situacijama. Nefrolog je taj koji nam pruža najbolje moguće lečenje pre, tokom i nakon transplantacije, pa mu se treba uvek obratiti za bilo kakva konkretna pitanja ili nedoumice koje postoje.
Transplantacija je takođe i veoma lična i emotivna tema. Svako je doživljava na sebi svojstven način. Važno je imati dobru podršku. O podršci medicinskog tima smo već govorili koliko je važna, ali ništa manje bitna je podrška pre svega porodice i okoline koja jednako emotivno prolazi kroz sve ove faze zajedno sa pacijentom.
2. Dijaliza
Dijaliza radi ono što naši bubrezi ne rade, odnosno zamenjuju njihovu funkciju. Ova vrsta lečenja može zameniti samo neke od osnovnih funkcija normalnog bubrega.
Dve najvažnije funkcije bubrega su: uklanjanje viška vode iz organizma, i uklanjanje otpadnih materija iz krvi-kada bubrezi ne rade, kontrolišu se lečenjem dijalizom. Ipak, čak i sa ovom vrstom lečenja, pacijent mora da bude fokusiran na poštovanje pravilnog načina života i ishrane kako bi se sva ta voda i otpadne materije održavale na zadovoljavajućem nivou.
Između ostalih funkcija bubrega, ali ne manje bitnih je ta da bubreg igra glavnu ulogu u izgradnji crvenih krvnih zrnaca, održavanju kostiju jakim-što u ovoj fazi kontrolišu lekovi.
Dva glavna tipa dijalize su peritoneumska dijaliza i hemodijaliza.
Peritoneumskas dijaliza se odvija unutar tela, dok se hemodijaliza odvija izvan tela. Oba ova tipa dijaliza su efikasne u lečenju bubrega. Izbor neretko zavisi i od ličnog stava i želje pacijenta, zbog načina života, npr., ali i zbog opšteg zdravstvenog stanja. U nekim stanjima i jedan i drugi tip dijalize mogu za pacijenta biti pogodni, pa se treba posavetovati sa nefrologom oko izbora o tome koja će se vrsta dijalize primenjivati. Bitno je naglasiti da se hemodijaliza može izvoditi i u kućnim uslovima.
Komorbiditeti (pridružena oboljenja)
1.Dijabetes
Dijabetes je vodeći uzrok otkazivanja bubrega – zapravo, skoro petina svih pacijenata na dijalizi mora na dijalizu kao rezultat bolesti bubrega koja je povezana sa dijabetesom.
2.Hipertenzija
Hipertenzija ili povišen krvni pritisak, bilo da je stečen tokom oboljenja bubrega ili je pacijent već imao problema sa istim pre dijagnostikovanja HBI, jedan je od faktora rizika. Zato su pacijenti sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom u obavezi da redovno posećuju kardiologa, imaju adekvatnu terapiju, koja se nekada daje i preventivno da ne dođe do oscilacije TA usled HBI, ili da se redukuje već postojeća terapija. Takođe, ono što će svakom pacijentu savetovati kako kardiolog, tako i nefrolog, a pre svih njih lekar opšte prase, je da se redovno meri tj. proverava krvni pritisak. Ne zaboravite-bubrezi ne vole visok pritisak!
Za kraj:
Na kraju, možda bih dodala još nešto iz ličnog iskustva, iako sam više stvari navela na startu.
Za mene, prvo, saznanje da bolujem od HBI, uh, teško je govoriti s ove distance. Pa, nije bilo baš najlakše za prihvatiti. Nevažna je vrsta bolesti ili dijagnoza koju dobijete. Neke su „manje strašne“, neke su “mnogo strašne“, ali svakom je svoja najveći teret. I to je prirodno da je tako. Saznavši, dakle, prošla sam kroz razne faze. Prvo, načula sam nekada negde za nešto što se zove hronična bubrežna insuficijencija, ali nisam znala dovoljno. Kako sam tip osobe koja pati od „zakasnele reakcije“, tako je bilo i u ovom slučaju. Na „keca“ sam shvatila da moram da izmenim ishranu i to sam uradila-najbukvalnije rečeno u roku od odmah! Ne od sutra, nego od odmah! Ali kao da nisam primila informaciju i kao da se ništa nije desilo. Verovatno je to bila neka faza odbijanja i negacije. Zatim su se tu smenjivala osećanja ljutnje, besa, tuge, a razlozi su bili razni. Ljutila sam se prvenstveno na sebe i ono svoje „šta ću ja kod lekara svaki čas, kada mi (što je i bilo realno stanje) ništa ne fali?“ Poznajete nekoga takvog? „Ma gde da idem, pa da mi nađu nešto!“ Poznajete? Prepoznajete li sebe? Neke od vaših prijatelja? Možda roditelje? Decu, partnera? Svi smo od sličnog skovani. Ali, onda se, evo u mom slučju, dogodi da jednog dana dobiješ rezultate koji nisu dobri, pokucaš na vrata nekog specijaliste i odatle počinje jedan, ipak, u mnogome, drugačiji život. Pa se zapitaš „zašto nisam pre?“ Ja sam se to zapitala milion puta znajući da mi to pitanje neće dati nikakav odgovor, a još manje pomoći. Stigla sam kod nefrologa negde „na polovini puta“. Kada sam se nefrologu javila pre 4 godine, moja dijagnoza je bila HBI IIIa. 4 godine kasnije, moja dijagnoza je HBI IIIb. Važim za spartanca, vojnika, nekoga ko „nema mislosti“ prema samoj sebi i ko se striktno drži svih preporuka lekara. Možda je upravo zato moja progresija prilično spora. Želim da verujem da jeste. Kod mene je problem taj što se radi o odumiranju oba bubrega i što su oni smanjenog volumena. Za neke koji možda ne znaju, prosečan zdrav bubreg je veličine oko 15-16cm, odnosno njegova veličina je skoro proporcionalna našoj otvorenoj šaci. Manje-više. Svaki parni organ je jedan malo veći od drugog i nisu uvek postavljeni 100% simetrično. U mom slučaju, moj bubreg je, kako ja to volim da kažem, veličine šale moje mačke Ljubice. Šalu na stranu, moji bubrezi su veličine 5,5 i 7cm, blago sklerotični, ali ono što je dobro kod njih, iako tako mali, još uvek zadovoljavajuće dobro vrše svoju funkciju, iako se tako mali, polako gase. Imam i tu sreću da nemam apsolutno nikakve simptome. Lažem, ponekad se malo brže umorim, ali i moj način i stil života su takvi da mi zaista fali više pokreta i aktivnosti, i poprilično sam bez kondicije pa i to može biti jedan od razloga povremenog iznenadnog osećaja umora. Kompenzovana sam NSAIL hipertenzivnom terapijom i osećam se super i kažu mnogi, tako i izgledam. Hvala, hvala!!! E, ali. Psijha je čudo. Ona živi neki svoj paralelni život i vodi neku svoju politiku. Ok, često smo mi u slozi, odnosno, mogu da kažem da sam vremenom, posle prolaska kroz razne one faze, prihvatila svoje stanje, saživela se sa njim i to je naprosto to. S druge strane, ima momenata kada „popustim“. Morate i to dozvoliti sebi. Obično su to momenti kada se odrađuju kontrole. Kada se čekaju rezultati. Onda se strepi. Brine. Onda se probude negde u podsvesti sakriveni demoni. I tako se vrtimo u krug. Ali, sve u svemu, ja sam ok.
Još jedna, lična preporuka: obratite se specijalisti ako se ne osećate dobro sami sa sobom i sa svojom „novom“ dijgnozom, svojim „novim“ načinom života, naznačajima šta to u budućnosti može da vam donese. Mislim da je jedna od najboljih stvari koju sam mogla da uradim kada sam shvatila da ne mogu sama da se izborim sa svim teretom koji se nakupio, a nije bio vezan samo za HBI, iako je ona bila najveći udar tog momenta, je da sam se obratila psihijatru. Još jedan specijalista iz niza onih gore već navedenih-iz dobro uigranog tima i velika podrška. Verujte mi, ne, niste ludi, ne; ne dozvolite da vas stereotipi i zastareli postulati mentaliteta ovog područja vuku u nazad. Izvan svega toga ste vi i vaše zdravlje. A ako vas nešto muči, ima ko se bavi tom vrstom problema i može da vam pokaže izlaz. Samo se setite i samo pomislite da svaku vašu brigu i strah, bubrezi treba da isfiltriraju. A mogu li oni to? Zašto bi im mi nadodavali još nepotrebnog „taloga“?
Iako imam još mnogo toga da kažem, moramo nešto ostaviti za sledeće postove. Evo, već tokom ovog su se otvorile neke teme, a ima i onih koje nismo ni pomenuli. Meni jedna od najbitnijih, s obzirom na pol i ne tako mali broj godina, je HRONIČNA BUBREŽNA INSUFICIJENCIJA I TRUDNOĆA!
E, i to je nešto što ću odratidi i uskoro podeliti sa vama.
A dotle, ako ste moji saborci HBI-ovci, želim vam od sveg srca dobro zdravlja i da vas ti vaši bubrezi što duže u zdravlju posluže. Ako bude moralo da dođe do onog neizbežnog, samo bez straha! Strah voli strah i rađa novi strah, a znate ko ne voli strah i koji organ je u uskoj vezi sa emocijom straha? BUBREZI! O, da. Jako bitna lekcija. Moramo se naučiti da se ne bojimo, odnosno da kontrolišemo strahove, ma za šta oni bili vezani, jel je to još jedan veoma bitan način da očuvamo naše bubrege.
Ako niste HBI-ovci, želim vam od sveg sraca da to ne budete. Ne samo to, nego ništa drugo. Budite zdravi.
A svi zajedno, volimo sebe i čuvajmo sebe.
Niko nas neće čuvati ukopliko se ne (sa)čuvamo samo!
Nastaviće se…