Na međunarodni dan sreće nešto ne ustadoh preterano raspoložena. Još mi u ušima odzvanjaju neke rečenice i pred očima titraju stavovi nekih ljudi sa kojima sam noć pre bila u komunikaciji, što je ostavilo veoma jak utisak na mene. I možda mnogo toga što ću izreći i nema neke veze sa srećom. A možda je sve to baš uzročno-posledično povezano. Ali doćićemo do jedne od poente sreće, možda malo zaobilaznim putem.
Nije samo stvar sinoćne komunikacije ono što je moju „sreću“ odnostno nešto što je deo nje, a to je bolje i lepše raspoloženje, bacilo na kolena. Više je to skup činilaca , podvučena crta i „račun“ kojis u ti neke situaciji i izbori dostavili na naplatu.
Neretko svoju sreću ili neki segment nje, ostavimo sa strane kako bi potpomogli tuđu. Tuđa nije tek tako bilo čija. Često ima veze i sa našom ličnom kada se radi o nama bliskim i dragim osobama. Zaboravimo šta nas čini srećnima kako bi druge nahranili srećom i ako u tome uspemo, moda i štrpnemo mrvicu tog kolača pa se naša sreća svede da jedno isprazno zadovoljstvo da smo dobro odradili posao i da je neko zadovoljan onim što smo učinili. Ako pak ne ispunimo ta očekivanja, ne samo da smo omašili u očima drugih i oskrnavili njihovu površnost u viđenju sreće, već i ostali bez našeg dela kolača. Tragičnost današanjeg čoveka je što ima velika očekivanja. Sve manje od sebe, a sve više od drugih. Naizgled teži nečemu što nikako da dostigne i uvek je neko drugi kriv. Kvari mu sreću. Ali i ako dosegne do ženjenog, neretko preko tuđih leđa, shvati da ga je to nešto samo kratkoročno učinilo srećenim. Taj neki objekat „misteriozne sreće“ najčešće projektovane kroz materijalno veoma lako izmiče, dok se sa druge strane apetiti povećavaju.
Na žalost, ljudi ne shvataju da je sreća kratkoročna pojava i da je kao i svaka druga emocija prolazna. Trčeći za predmetom svojih želja i misleći da je materijalna sreća cilj, ljudi gube proces dolaska do “sreće” a taj proces naziva se život. U svojoj grčevitoj potrazi za srećom, prolaze sati, dani i godine, pa na kraju i sam život.
Upoznala sam, kao verujem i vi, mnoge ljude za koje je sreća novac. Ili je put do sreće popločan novcem. Ili, bez novca su strašno nesrećni. Neretko koriste krilaticu „Pare mogu sve/kada imaš pare, možeš šta hoćeš: pa i da budeš zdrav (npr.)“. Ok, različite su koncepcije i viđenja. Moglo bi se reći da je novac potreban ali ne i dovoljan za sreću. Neko vrlo vešto sebi organizuje život tako što će biti dotiran po raznim osnovama sa raznih strana, bez imalo ili tek malo ličnog davanja; osiguran po pitanju bazičnih stvari koje čine život (pa nekada i ne samo bazičnih, da stvar bude gora) i to ih čini sreećnima. U stvari, ne. Zdravorazumski ne mogu da prihvatim da ih tako nešto čini srećnima. Možda samo delom zadovoljnima. Ne samo da previše traže, nego i kada to dobiju, nisu srećni. I uvek hoće još. To je ta hedonistička priroda čoveka koja nas nagoni da samo stremimo zadovoljstvima. Pa još ako nam drugi ispune ta zadovoljstva i ne mrdnu prstom za ostvarivanjem istih… Potrebno je umeti iskoristit ga (novac) na pravi način. Neka istraživanja govore u prilog činjenice da su najsrećniji ljudi koji daju. Kojima je novac najnebitnija stvar u životu.
A s druge strane su upravo oni koji ne traže ništa, ili ne traže mnogo. Ne izgovaraju. Možda više ni ne žele. Malo verovatno. Ali sreću vide kroz potpuno drugačiju prizmu. Jel za njih suština nije toliko biti „srećan“ koliko biti prisutan u trenutku. Sustići potpunu svest o „ovde i sada“ gde se vrednuje delo, a ne izgovorena ili napisana reč. Biti. Podeliti. Dati. Najmanje ono materijalno. Jel to materijalno su isisali ovi prvi.
Zarad sreće ili verovanja da će biti srećniji, zadnjih godina ljudi sve češće posežu za antidepresivima. Na godišnjem nivou se izdaju milioni recepata za lažnu sreću. Pitamo li se po koju cenu? Po cenu začaranaog kruga iz koga u jednom momentu više nema izlaza. Ono što je dragoceno, a što potiče iz budističke filozofije jeste “prihvatanje”, što je apsolutno još jedan oblik sreće. Mi ljudi smo kompleksna i nesavršena ljudska bića, koja su prepuna vrlina ali i slabosti. Mi smo bića koja imaju različite emocije. Ceo taj spektar emocija čini život vrednim življenja. Često se setim izrečice da “bez gorkog-slatko ne bi bilo slatko”. Sreća je, dakle, prolazna emocija i čovek ne treba da je doživljava kao ultimativni cilj. Ono što je mnogo važnije jeste da se posveti svakom trenutku,
Živimo u vremenu i na podneblju koje je višedecenijski izmučeno. Zato je teško pričati o sreći kada više od polovine nacije na našim prostorima, uključujemo i region, nema osnovne uslove za život ili su oni banalno minimizirani, tj. predstavljaju samo naličje onoga što bi zaista trebalo da predstavljaju. Ono što je u ovom delu priče o sreći od velikog značaja je smisao. Smisao je taj oblik sreće koji nam je preko potreban, pre bilo koje druge komponente sreće. Ljudi sve češće gube i sve teže pronalaze smisao. Ali je od krucijalnog značaja, gde ga traže i traže li ga na pravom mestu? Tu se već sreća kombinuje sa motivacijom. Mislim da je idealan primer za to V. Frankla (austrijski psihijatar) kome je u Holokaustu, u kome je i sam bio, stradala gotovo cela bliža i dalja rodbina, osim rođene sestre. Godinama kasnije detaljno je razvijao princip „logoroterapije“ koja se bazira na ljudskoj potrebi za smislom i motivacijom. Svojom studijom želeo je da objasni da se i u najgorim mogućim uslovima i životnim situacijama može pronaći smisao i motivacija koji će čoveka voditi put izlečenja. Smisao pomaže čoveku da prebrodi i iznese i najbolnija iskustva.
U suštini, život je skup malih stvari koje se ponavljaju. Malo je onih grandioznih trenutaka u kojim a čovek iskusi euforična stanja. Sećam se jednog momenta svog života u kome me je jedna rečenica dragog rođaka i vrsnog psihijatra osvestila za ceo život i postala jedna od vodilja za na dalje. Naime, prilično mlada u tom momentu, bila sam isfrustrirana i besna iz razloga što nisam mogla da ispunim neki cilj koji sam tog momenta imala i žarko želea da postane centar mog mladalačkog univerzuma, i morala, u međuvremenu, da se okrenem nekim drugim životnim dešavanjima koji su naprosto bili na „dnevnoom redu“ i morali biti završeni. Uporno sam na sve moguće, što svesne, što nesvesne načine odbijala to novo stanje, i prihvatanje obaveze, pateći za nečim što sam tog momenta mnog više želea i što bi me od istinski učinilo srećnom. Bio je to jedan proces koji je trajao. Ostavio je vidne posledice. Nezadovoljstvo, razdražljivost, cinizam, podrugljivost, jako loše raspoloženje, itd… Dok mi jednog dana, gore pomenuti gospodin nije prišao i bez pitanja o čemu se zapravo radi i šta je konkretna srž mog problema, rekao:“Znaš, ja jako volim poeziju. Uživam u njoj. Zamišljam kako je nastala. Pretvaram je u slike. Neke događaje iskreno proživljavam. Dobar deo života je čitam i pokušavam da razumem, ali na kraju, neke stvari opet ostanu nejasne. A znaš, ne volim prozu. Bežim od nje, izbegavam da je konzumiram. Posle više decenija prakse u nauci, shatio sam da moram da prihvatim prozu, da joj se posvetim, da je čitam sa razumevanjem, i razjasnim sebi zašto mi ona stvara toliku odbojnost i sve ono što mi nije jasno. Kada sam to uspeo, tek onda sam shvario pravi smisao i vrednost poezije. Još je veličanstvenija. Dakle zapamti: moraš mnogo proze pročitati da bi razumela i doživela poeziju. Tako je i u životu…“ Priznajem, iako svesna poslate poruke, trebalo mi je par godine da to razumem na pravi način. I prihvatim.
Male stvari prestaju da budu male onog trenutka kada im se u potpunosti posvetimo. Zato je sreća– trenutak. Jer je zapravo i trenutak jedino što imamo, zato ga ne treba ispuštati zbog ophrvanosti prošlošću, ili jurenje sreće koja je uvek “tamo negde, i tamo nekad”. Ono čuveno ali veoma istinito, sreća je ovde, sada i u nama. U tenutku treba uživati, a ne patiti za time što je on „vremenski ograničen“ odnosno kratak i brzo nam ispari iz ruku. Lepota i sreća trenutka su ono što je ničim ne ograničava. Zato treba biti svestan svakog trenutka, prepustiti mu se i posvetiti.
Mislim je jurenje za srećom kao jurenje za vetrom. Čuveni Sigmund Frojd je rekao da je potraga za srećom osuđena na propast, a čuveni Artur Šopenhauer da je “Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesretan je taj da ne zahtevaš da budeš vrlo sretan.” I mislim da je to jedina i prava istina. Sreća zvuči kao nešto apsolutno, kao neku uzvišeni cilj, a ono što je, apsolutno i najbitnije je-umno, psihičko, emotivno pa i fizičko dostignuće ličnog mira, ispunjenosti i zadovoljstava koja su realno postavljeni ciljevi.
Upravo onako kako je to definisao Matthieu Ricard: “Sreća je stanje unutrašnjeg zadovoljstva, a ne zadovoljavanje neutažive želje za spoljašnjim stvarima”.
Sreća je ne dozvoliti nikome da naruši naš eksterni ili interini svet, mikro i makro svet, mir i veru. Jel svakome kome to dozvolimo da nam naruši, nahranili smo njegovu prividnu sreću, a izgubili našu istinsku.
Čuvajte svoju sreću u sebi.
I sebe.
Da ste mi srećni!