Jutro kada sam plakala. I kada je život za par grama postao lakši.
Od momenta kada su se reči i rečenice slagale u glavi i kompletirale slike i događaje tog jutra, pa do ovog kada sam uspela da stignem do računara i pretvorim ih u tekst, prošlo je oko 2h.
Šta su dva sata?
Jedna kafa sa prijateljima.
Jedan pdgledan film.
Jedna večera sa voljenom osobom.
Jedno čekanje nekih rezultata ili dijagnoze.
Pola dijalize.
A za ta 2h sata, običan život, od triči kupi, daj donesi, preko, samo još ovo, evo još ono, me je samleo. Ne fizički, još uvek ne, ali takva ranojutarnja jurcanja mi samelju misao. Udave je.
8. mart. Meni, manje više, nebitan. Poštujem. I to je to. Da imam dete koje bi mi pritrčalo i zagrlilo me još sanjivo, sa sakrivenim crtežom iza leža i šapatom mi saopštilo kako sam najbollja mama na svetu i poželelo mi srećan dan žena, možda bih ga više volela. Praznik. Dete svakako. Bezuslovno. Ovako, ne interesuje me preterano.
Ali ovaj je bio svakako drugačiji.
Vađenje krvi. Svako ko me čita, a zna me u priču, prevrnuće očima. Važi.
Ne, nisam ja gadljiva, ne onesvešćujem se na iglu i krv, ne bojim se. Naučila sam se, izdresirala sam se da se ne bojim. A bojala sam se i kao dete i kao odrasla. Jutros je zabolelo. Fizički me je zabolela ta hladna igla, osetila sam je duboko u duši. A bilo je to jedno uobičajno vađenje krvi koje sprovodim na svakih 10 dana. Svaki ubod je uzimanje novog materijala za analizu i ubrizgavanje nove doze straha koju parcijalno pokušavam da pobedim. Naučila sam da je strah loš saveznik. Naučila sam i razne metode kako da ga (barem trenutno) eliminišem. Sklonim od sebe. Ali se nekako uvek vrati. Svaki novi ubod je nov period neizvesnosti. Nekada jednostavno ne možeš protiv sebe i onoga što osećaš. I to je valjda legitimno.
Mngo puta sam to odradila rutinski, i napravila od tog ceremonijala zabavu, zabavljala se sa laborantkinjama koje su fantastične žene, draga bića koje zaista volim da vidim i s kojima je čast popričati. Pisala o svemu tome na šaljiv način. Izlazila iz laboratorije kao iz kozmetičkog salona misleći “šta bude-biće. Idemo dalje”.
Ali jutros ne. Jutros sam izašla sa očima punim suza i knedlom u grlu, sa po ko zna koji put posltavljenim pitanjem “DOKLE VIŠE?”, “Kada će ovo prestati?” I da li će uopšte nekada? Zašto sve ovo, zašto ja, zašto, zašto, zašto??? Osećaj da za nešto više nemaš snage, a znaš da moraš je grozan. Kako pogurati sebe i prevazići taj loš momenat? Moja Nevena bi mi rekla “dobro, i? Ma neću to da čujem. Šta je tu strašno? Jesi ti dobo? Osećaš li se dobro? Kako smo rekli – Kako zračiš tako privlačiš! Nema spuštanja glave, nema očajavanja, borimo se dalje, ceo život je borba!”
Teoretski (i praktično) to je tako. I to smo naučili, kao bilo koju drugu lekciju iz nekog predmeta. U mom slučaju je nekada teško primenjivo. Mene u stvari plaši sutra na koje (ne)mogu da utičem. Od toga šta mi sutra donese zavisi mnogo drugih stvari i da li ću moći da ih realizujem. Kako na makro, tako na mikro planu. Danas je to jedan (u nizu) rezultat koji, ako ne bude dobar, onakav kakav ja očekujem, može da me vrati nekoliko koraka u nazad. U prekorevanje sebe i preispitivanje šta to sve nisam kako treba i zašto nisam sebi bolje i kvalitenije pomogla? Možda bi moja Nevena, Dragana ili neko feugi rekao “ali nije do tebe, to je tako, prihvatiš kao tako i idemo dalje”. Žene moje lepe, verujem da znate da ima tih dana kada imate osećaj da niste ništa i da ne tnate kuda bi. Ako je loš(iji), kako dalje, jer ja sam već toliko toga izmenila i Sizifovski se napregla da obezbedim sebi najbolje uslove da bude bolje, a ono… Taj momenat kada znaš da daješ sve od sebe, a rezultatski se to ne reflektuje, e to zaboli. Trud bez “nagrade”. Sveko čekanje rezultata je mala mikronska ukotina, malecka smrt, zastoj, duboki udisaj i zadržan vazduh dok ne vidiš rezultat.
A kada su dobro, bolji, kada je ispunjeno očekivanje? Mislićete da sam neki tešžak pesimista. Ma ne, ni najbliže tome, naprotiv. Ali jesam uvek na oprezu, bez nekog prevelikog rasterećenja. Samo se malo lakše udahne. Sve uzimam s rezervom. Kžem “Super (i opet), ajmo dalje, eto, vidiš kako može”. Kao klinac iz reklame za Plazmu, sama sebi “ ‘Daj ne drami molim te’, vidiš da je bolje”.
I opet se rasplačem. Od male doze sreće, i život postane za nekoliko grama lakši, korak brži i poletniji, elan veći, snaga za borbom se odnekud stvori, potrčim ulicom da kupim sebi neku sitnicu od koje dugo apstiniram, jel sam zaslužila. Valjda?!
Do sledećeg puta.
Do sledećeg čekanja.
Do sledećeg dubokog, slobodnog, udisaja.
Do sledećeg pobeđenog straha.
Do sledeće male-velike pobede.
Posle bitke, svi smo generali.
“Sudbina pomaće hrabrima” (Klaudije)
“Nevolja je prilika za hrabrost” (Seneka)
Naučićeš, Piscaralo.