Predrasude i zablude o muzikoterapiji…

Muzikoterapija, kao i mnoge druge stvari kod nas, na žalost, zaostaje skoro više od dve decenije za ostalim zemljama, u kojima je kao zdravstvena disciplina u potpunosti uspostavljena na univerzitetima, u bolnicama i svim vrstama zdravstvenih centara, pokrivena socijalnom sigurnošću i prepoznata u javnosti. U našoj zemlji još uvek postoji mnogo predrasuda i zabluda koje bih želela da uklonim ovim postom. Ako izbegnemo one najčešće stereotipe o “gubljenju vremena”, “nekim čudnim seansama”, “popularnom lajfkoučingu, pa još uz muziku”, “ ‘leba i igara…” kao omiljene nam nacionalne sportske discipline karakterisanja nečega što nam je nepoznanica, a li sa sigurnošću će svako da potvrdi da to “ne radi”, evo šest najčešćih predrasuda o muzičkoj terapiji, sagledanih kroz jedan malo ozbiljniji spektar, a ne naklapačko “rekla-kazala”:

1. Koristi se samo za lečenje poremećaja, bolesti i zdravstvenih problema. NETAČNO!!!

Iako je tačno da je muzička kao terapija veoma efikasna u lečenju različitih problema fizičke, emocionalne, psiho-kognitivne i komunikaciono-socijalne prirode, nije neophodno imati bilo kakav zdravstveni problem da biste imali koristi od nje. Takođe je vrlo efikasna terapija u promociji zdravlja, odnosno kao pomoć u održavanju i poboljšanju pozitivnih sposobnosti osobe, promociji globalnog blagostanja i sprečavanju pojava bolesti.

2. To je terapija za decu. NETAČNO!!!

Muzikoterapija je visoko motivišuća intervencija za decu zbog svoje razigrane prirode i velikog interesovanja i ukusa koji deca imaju za muziku, zbog čega je njena primena kod dece vrlo česta, ali … zar odrasli nemamo isti interes u muzici? Možda nismo toliko spontani što se tiče pevanja, plesanja ili sviranja na instrumentu poput dece, ali uveravam vas da u vama postoji muzičko dete koje želi da se opusti i oslobodi. Mnogi odrasli pribegavaju ovoj terapiji da bi poboljšali emocionalne ili fizičke probleme poput stresa ili jednostavno da bi započeli proces samospoznaje i ličnog razvoja koji im omogućava da žive puniji i skladniji život.

3. To je pasivna aktivnost u kojoj pacijent sluša muziku. NETAČNO!!!

Slušanje melodija, bilo da su snimljene ili se izvode uživo, jedna je od mnogih tehnika koja se u muzikoterapiji koristi u različite svrhe. U ovoj tehnici pacijent ne učestvuje aktivno na nivou tela (jer ne svira instrument, ne peva ili se ne kreće). To ne znači da je njegov stav pasivan, jer će muzika bez sumnje uticati na njegovo telo, um i emocije, jer će moći da iskusi efekte kao što su opuštanje, buđenje uspomena ili pojava snažnih osećanja.

Osim ovoga, i kao što sam već rekla, slušanje raznih tipova melodija je jedna od mnogih tehnika koje se koriste u muzikoterapiji. U zavisnosti od karakteristika poacijenata i terapeutskih ciljeva, koristiće se ove ili neke druge tehnike-većinom aktivne tehnike kao što su instrumentalna improvizacija, zajedničko pevanje ili kompozicija novih melodiija.

4. Nedostaju naučno dokazani i merljivi efekti. NETAČNO!!!

Naučna istraživanja u društvenim naukama, poput muzikoterapije ili psihologije, vrlo su duga, složena i skupa, a nauka je, kao i svaka druga ljudska aktivnost, često vođena ekonomskim interesima, što znači da je mnogo više sredstava posvećeno istraživanju droga. Kada bi se blagodati terapije muzikom mogle koncentrisati i prodati u tabletama, sigurno bi bilo mnogo više istraživanja i više kvaliteta, a samim tim i veće konzumacije. Međutim, sve dok javne i privatne organizacije ne počnu da posvećuju više sredstava za istraživanje nefarmakoloških terapija, ostaje nam da verujemo onima koji se ovom oblašću ozbiljno bave da već postoji dovoljno empirijskih dokaza koji mogu koji sa sigurnošću dokazuju da je muzička terapija efikasna u velikom broju primena. Naravno, idealno je znati malo engleskog (ili jednostavno koristiti uslugu prevođenja na mreži), jer je većina naučne literature o muzikoterapiji na engleskom jeziku. Pokušajte da pretražite termin „muzička terapija“ u Google Scholar-u. Ili posetite veb stranice „Američkog udruženja muzičke terapije“ ili „Evropske konfederacije muzičke terapije“. I u jednom i u drugom delu nalazi se odeljak „istraživanje“ u kojem ćete pronaći mnoštvo studija koje pokazuju efikasnost ove vrste terapije. Ali ni tije sve…

5. Da biste prisustvovali seansi muzikoterapije, morate imati barem osnovne pojmove o muzici. NETAČNO!!!

Možda kada ste bili mali govorili su stvari poput „umukni“, „ne viči“ ili „budi miran“ u vremenima kada si eksperimentisao sa zvukom i to je stvorilo nesigurnost, ali u stvarnosti svi znamo kako da pevamo i igramo jer svi imamo lep i jedinstven glas i osećaj za ritam, čak i ako su zarobljeni i nerazvijeni u nama u nama. A možda ga i nemamo. Nije presudno, niti obavezno imati ga. Svako poseduje lične kvalitete i talente.

Takođe je moguće da ono što znate o muzici koju ste naučili u školi na dosadnim časovima teorije, je upravo ono što vas je dovelo do predrasude da mislite da za puštanje muzike trebate steći složeno teorijsko znanje i praktične veštine. Ali svi razumemo šta muzika prenosi čak i ako ne znamo da čitamo iz notnog sistema, jer muzika je mnogo više od muzičke teorije: muzika je igra, improvizacija, izražavanje, komunikacija i susret. Vraćam se ovde na onu rečenicu iz uvoda, a to je da muzika nije samo zapisan, otpevan, otsviran ton, skup tonova pretvorenih u melodiju. Muzika je širina koja izlazi iz stereotipnih okvira, utamničena strogim pravilima, prikucana na papir u zaključana među koricama knjige. Ne morate ništa znati o muzici da biste mogli uživati u muzičkoj terapiji i imati koristi od nje. Ovde ne težimo stvaranju „lepe“ ili „estetske“ muzike u akademskom smislu. Ono što se traži je komunikacija i izražavanje emocija zvukom. Zbog toga ono što pacijenti rade na seansama muzikoterapije može se kretati od najnežnije i najlepše muzike do najhaotičnije i gromoglasne buke, u zavisnosti od njihovog trenutka, raspoloženja, mnogih drugih faktora, ali i terapijskog cilja na kojem se radi.

6. Svako ko zna o muzici i psihologiji može primeniti muzikoterapiju. NETAČNO!!!

Muzikoterapija je nauka o zdravlju koja ima uticaje iz medicine, psihologije, sociologije, psihijatrije, itd … i naravno iz muzike. Počela je da se razvija kada je nekoliko pionira ovih nauka počelo metodološki da koristi muziku kao resurs u svojim intervencijama, proučavajući njene efekte.

Od tada je mnogo vode Dunavom proteklo i, šezdeset godina kasnije, muzička terapija je nauka sa svojim definisanim teorijsko-praktičnim korpusom, koja se izučava na postdiplomskim, master i doktorskim studijama koji ispunjavaju određene zahteve, kao što je određeni brtoj semestara po godini, ali i 360h aktivne prakse u ozbiljnim institucijama, prvo uz superviziju, a kasnije i samostalno. Muzikoterapeuti dobijaju vrlo specifičnu i potpunu obuku i, iako je tačno da nismo izmislili muziku, niti njenu terapijsku primenu (što su prvi šamani radili hiljadama godina pre našeg nastanka), ipak se danas može reći da smo mi kao novije generacije koje su joj iz ovog ugla posvećene, specijalisti za nju. Bilo koji drugi profesionalac može da koristi muziku, ali to ga ne čini muzičkim terapeutom. Ako je to slučaj, činjenica da ponekad radim masažu ramena nekoj deci sa autizmom sa kojom radim (i kojoj je zbog poteškoća u samoregulaciji potreban ovaj podsticaj da se opusti) postala bih maser, što je naravno nije istina. Oni koji nude „muzičku terapiju“, a da nisu prošli potrebnu specifičnu obuku, mada obuka nijhe baš najadekvatniji naziv za ovu vrstu nauke, podvrgavaju se ozbiljnom profesionalnom upadu (nažalost ponekad i ne znajući), stvarajući zbrku u javnosti i nudeći uslugu koja će nesumnjivo ostaviti mnogo željenog i biće vrlo loše oglašavanje za našu profesiju. Dakle, ako tražite muzičkog terapeuta, saznajte da li je kvalifikovan za svoj rad.

Srdačno,

Mr. Muzikoterapije,

„Piscaralo“