Kako se definiše emocija straha
Strah je jedna od šest primarnih emocija koje poseduje svako ljudsko biće, zajedno sa besom, radošću, tugom, iznenađenjem i gađenjem. Ove emocije su osnovne i primarne jer su primećene u svim kulturama i zato što imaju adaptivnu funkciju, pomažu nam da svoje ponašanje prilagodimo sredini i situaciji u kojoj se nalazimo.
Strah je jedna od neprijatnih emocija, jer osećaji koje nam izaziva nisu prijatan. To je ne čini negativnom, kao što nijedna emocija nije. Svako emocionalno iskustvo je uvek pozitivno, jer nam pomaže u rešavanju životnih situacija.
Fizički i psihološki efekti koje strah kod nas izaziva su: hipervigilancija, veća pažnja na ono što naša čula percipiraju, povećava krvni pritisak, brži metabolizma, povišena glukozu u krvi, pojačan adrenalin i napetost mišića, i dr. Ova hipervigilanca izaziva lavinu misli, koju je teško kontrolisati. Oni mogu povratiti strah i da nismo u mogućnosti da objektivno sudimo o veličini koju on ima, gubeći kontrolu nad sobom.
Čemu služi strah?
Strah ima nekoliko funkcija. Najneposrednije nas upozorava na neku opasnost koja bi mogla ugroziti naš život ili integritet. Jednom kada prepoznamo prijetnju, strah je odgovoran za našu zaštitu, podstiče nas da izvršimo odbrambene mehanizme koji nas razdvajaju ili štite od opažene opasnosti oko nas. Tako možemo odgovoriti na fizičku ili psihološku pretnju. U praistoriji strah je ljude čuvao od divljih životinja, vremenskih nepogoda i drugih pretnji. Kako je društvo napredovalo, tako je napredovai i strah. Trenutno je percepcija spoljne pretnje subjektivnija. Ne plaše se svi istih stimulusa, mada postoje i neki normalizovaniji. Ovaj kriterijum delimično postavlja društvo u kojem živimo. Pored toga, strah možemo steći i sopstvenim ili posredničkim učenjem, na primer, sa psom: to je mogao biti neutralan podsticaj, čak i prijatan, sve dok nekoga ne ujede ili vidimo da je ujeo nekoga ko mi je blizak. U tom trenutku se stvara strah koji će se razvijati tokom našeg života, osim ako se ne potrudimo da se izborimo sa tim.
Kao i ostalih pet primarnih emocija, strah je osnova za život i preživljavanje. Pomaže nam da regulišemo svoje ponašanje, čini nas opreznim i pažljivim u aspektima koji su važni. Na primer, to je ono što nas zaustavlja kada se naljutimo na svog šefa i samo želimo da viknemo na njega i nestanemo sa tog posla. U ovom slučaju, pomaže nam da ne izgubimo posao koji nam je potreban da bismo imali ekonomsku stabilnost. Različiti odgovori ili odbrambeni mehanizmi primećeni su kod živih bića pred preteći stimulus: bekstvo, disocijacija (mentalni beg od situacije), napad ili paraliza. Ova četiri mehanizma su nesvesna i automatska. Ne možemo odabrati koji od njih ćemo koristiti, iako neke možemo razviti iznad ostalih, na taj način bi se ovaj mehanizam uspostavio kao jedno od naših često ponašanje.
Kada strah postaje problem?
Kada se emocija na neki način ometa u normalnom životu osobe, to se smatra patološkim procesom. Obično se to dogodi kada nismo u mogućnosti da upravljamo njime i osećajući da nas dereguliše, u ovom trenutku postaje nefunkcionalno. Svaki višak emocija, pa čak i peterani strah, nisu zdravi za ljude. Sa prekomernom tugom može se razviti depresija; sa besom problemi u kontroli, agresivnošću i nanošenjem štete drugima ili sebi, itd. Zbog toga je veoma važno razvijati adekvatnu emocionalnu inteligenciju tokom života. Bez toga će naše upravljanje emocijama biti manje efikasno, povećavajući šanse da emocija postane nefunkcionalna.
Skloni smo izbegavanju emocija kada ne znamo šta da radimo sa njima. Ovo postaje problem jer čak i ako ih izbegnemo, emocije ne nestaju i na kraju se akumuliraju. Što se više akumuliraju, to će biti teže upravljati njima ili ih se “rešiti”. U slučaju straha, problemi koje on izaziva kada ga doživimo velikim intenzitetom su: fobije, anksiozni poremećaji, opsesivno-kompulsivni poremećaji, posttraumatski stres, napadi panike, itd… U današnjem društvu postoji vrlo velika prevalencija anksioznih problema. Ono što bismo mogli prevesti kao veliki broj ljudi sa velikim brojem zabrinutosti prekomernog intenziteta i bez resursa da njima upravljaju na adrkvatan način i samostalno.
Emocija koja stoji iza svih ovih misli koje nas bombardiraju je strah: strah da ne budemo dovoljni, da ne dobijemo ono što želimo, da ne uspemo, ne razočaramo i ne budemo odbijeni. Te poteškoće su vrlo prisutne u nekim trenucima života svih ljudi. Savršeno upravljanje emocijama gotovo je nemoguće postići i svima nam je u nekom momentu života ili usled odrećene situacije potrebna pomoć izvana.
Postoji veliki broj tretmana za ovaj spektar poremećaja, od farmakoloških do psiholoških. Lekovi imaju mnogo brži efekat, ali nam ne pomažu da upravljamo tim emocijama poput straha, oni samo oduzimaju fizičke senzacije koje nam izazivaju. S druge strane, psihološki tretmani nam pomažu da naučimo da njima upravljamo i podrazumeva duži proces…
I još po nešto o strahu…
Možda ne znamo tačno koja je svrha straha ili koja je njegova korisnost, ali sigurno smo u stanju da navimo spisak stvari koje u nama izazivaju ovu emociju. To se dešava zato što strah karakteriše posebno neprijatna senzacija koju nam izaziva i koja se javlja kada opazimo moguću opasnost, kako stvarnog, tako i izmišljenog porekla. Naš limbički sistem zadužen je za generisanje ove emocije kako bi nam garantovao opstanak. Ovaj sistem neprestano pregledava informacije primljene putem čula i to putem amigdale, male moždane strukture u obliku badema koja kontroliše osnovne emocije – uključujući i strah – i odgovorna je za lociranje izvora opasnosti.
Strah proizvodi trenutne fiziološke promene kao što su povećani krvni pritisak i puls, povećani protok krvi do ekstremiteta – kako bi čovek pobeglo ili se borilo – ili širenje zenica – radi boljeg hvatanja vizuelnih stimulusa. Pored toga, da bi se naša pažnja usredsredila na fokus opasnosti, frontalni režnjevi su delimično deaktivirani, sprečavajući da naša pažnja oscilira od jedne do druge stvari. Važno je da znamo da su frontalni režnjevi u odličnoj vezi sa kreativnim procesima i procesima donošenja odluka, zbog čega može biti vrlo štetno produžiti određene strahove tokom vremena, jer nas mogu otkazati, čineći nas manje efikasnim i odlučnim.
Uopšteno govoreći, strah može izazvati tri moguća odgovora:
- Bekstvo. Dopušta nam da se sklonimo od fokusa opasnosti i garantuje našu sigurnost. To je efikasan odgovor na moguće stvarne fizičke opasnosti kao što je moguće prisustvo predatora. Međutim, to je odgovor koji nas sprečava da prevaziđemo određene strahove manje ekstremne prirode, jer ako duže vreme održavamo ponašanje izbegavanja i nikada se ne izlažemo situaciji koja nas plaši, teško da ćemo uspeti da je rešimo. Zato je veoma važno razvizi veštine neophodne za suočavanje sa njim. Na primer, ako se bojim da nastupam na sceni i uvek izbegnemo ovakvu situaciju, ne izlažući joj se, na kraju nećemo usvojiti neophodne alate da bi se sa njom nosili.
- Blokada. Javlja se u onim situacijama koje kod nas izazivaju osećaj paralize. U divljini su neke životinje potpuno paralizovane u prisustvu mogućeg predatora kako bi se stopile sa okolinom i ne bi mogle biti otkrivene. U našem društvenom okruženju ova funkcija obično nema tako efikasnu primenu, ali nam može pomoći da se zaustavimo, napravimo malu vežbu za samoispitivanje i posteriori planiramo strategiju suočavanja kada se situacija ponovo pojavi.
- Borba. Javlja se u onim situacijama u kojima se suočavamo sa opasnošću, bilo zato što nemamo izbora ili zato što smo tako odlučili. Obično se to dogodi kada nemamo drugu alternativu, jer nas izlaganje opasnosti iznenada i bez prethodne pripreme izlaže riziku.
Strah je endemičan u našoj kulturi, a neki od strahova koji nam stvaraju najviše neprijatnosti uglavnom imaju kulturno poreklo. Neki od ovih najčešćih strahova bili bi sledeći:
– Strah od nepoznatog. Ponekad više volimo da živimo u neprijatnoj, ali predvidljivoj situaciji, nego u situaciji u kojoj ne možemo da predvidimo konačni rezultat. To je razlog zašto mnogi ljudi nisu zadovoljni životom koji vode, ali i dalje pružaju otpor kada treba da dođe do nekog tipa promene. Ljudi koji pate od ove vrste straha imaju tendenciju da izvršavaju vrlo obeležene rutine i pokazuju veliki otpor iskušavanju novih iskustava, kreću se kroz drugačija okruženja od onih koja poznaju ili se okreću objektivnom slušanju mišljenja koja su različita od njihovih. Strah od nepoznatog može na kraju uništiti našu radoznalost.
– Strah od neuspeha ima određeni odnos sa prethodnom vrstom straha. To je prilično raširen strah jer su u našoj kulturi greške vrlo stigmatizovane i iz tog razloga se veliki deo pojedinaca u našem društvu plaši da će ih počiniti. Vrlo je verovatno da poreklo potiče iz obrazovnog sistema jer tokom čitavog školovanja ne otkrijemo svi na kraju koji su naši talenti i snage, ali sigurni smo da nam je jasno u kojim stvarima nismo dobri ili u čemu nismo naročito dobri. Do toga dolazi zato što se obrazovanje koje dobijamo zasniva na kažnjavanju onih aktivnosti ili zadataka koje ne radimo ispravno. Na nesreću, ovaj način razmišljanja je ekstrapoliran na ostale nivoe našeg života, u društvu i to generiše grozni strah od greške. Najbolji protivotrov za ovaj strah je priprema, jer ako razvijemo svoje veštine možemo da se izborimo sa izazovom koji nam se predočava. Pored toga, moramo shvatiti da je greška najbolje učenje, zbog čega ne moramo da se plašimo kada napuštamo zonu komfora.
*O “Zoni Komfora” je bilo reči u prethodnom postu*
– Strah od javnog nastupa. To je vrlo opšti strah, a uglavnom se javlja iz dva razloga. Prvi: je da kada ćemo održati govor, naša pažnja selektivno traži lica tuge i dosade. Zbog toga mislimo da informacije koje dajemo nisu tačne ili da ih iznosimo na pogrešan način, što generiše negativan unutrašnji dijalog. Druga: je neizvesnost, jer ne znamo kako će naša publika reagovati i mašta nas tera da zamislimo najgori scenario. To je strah koji se obično prevazilazi vlastitu odluku, jer ako se ne odlučimo za trening u ovoj oblasti, obično provodimo život bežeći od takvih situacija i ne izlažući im se, obično ne poboljšavamo svoje veštine ili ih dodatno smanjujemo.
Obično kada osećamo bilo koju vrstu straha želimo samo da pobegnemo, ali naprotiv, čini se logičnim da je najbolje ponašanje u borbi protiv straha direktno suočavanje sa stimulusom ili situacijom od koje se bojimo. Da bi smo se mogli na adekvatan način suočiti sa strahom-stvorenim podsticajem ili situacijom i prevazići ga, potrebno je pripremiti se na efikasno delovanje u ovoj situaciji i, s druge strane, izložiti se tim situacijama sa određenom učestalošću, dozvoliti sebi da doživimo emociju straha, a ne da bežimo od nje, i tako se kvalitetno suočimo sa situacijom.
Da bismo ostali mirni u situaciji visokog nivoa stresa ili u situaciji u kojoj iz bilo kog razloga osećamo strah, zaista je važno naučiti da kontrolišemo i radimo na svojim fiziološkim reakcijama. Fizička kontrola straha je od suštinske važnosti da bismo ostali mirni u situaciji u kojoj osećamo ovu emociju.
Obično nismo svesni važnosti naših fizičkih signala i njihovog uticaja na naše psihološko stanje. Skloni smo da mislimo da se, kada osetimo neku emociju, naše telo aktivira na određeni način i pokreće niz signala koji su obično povezani sa izražavanjem pomenute emocije. To je tačno, ali proces nije jednosmeran, kada emociju fizički izrazimo gestom na licu, položajem tela i dr., našem mozgu se takođe šalje signal koji mu govori kako smo. Drugim rečima, kada osećamo određenu emociju, telo je izražava, ali neobično kada telo izražava emociju, mozak je takođe generiše. To znaju praktičari joge i borilačkih veština, zato svoje telo disciplinovano treniraju kako bi naučili da ostanu mirni, kontrolišu svoje živce i prenose i generišu veću sigurnost.
Nekada je veoma poručljivo postepeno izlaganje situacijama koje izazivaju strah. Da bi smo to uradili, pripremimo se unapred kako bi mogli da postignemo veštine potrebne za uspešno prevazilaženje izazova – imajmo na umu da je jedan od najvećih neprijatelja straha učenje, ali i nezaobilazan strah od imanja straha: dupli strah. Takođe se preporučuje vežba neke jednostavne tehnike koja nam pomaže da ostanmo mirni u ekstremnim situacijama, kao što je dijafragmalno disanje.
Postoji niz aktivnost pomoću kojih bi mogli postali svesni svojih strahova, a neke od tih aktivnosti su:
- Cilj: Identifikujmo naše strahove i počnimo razmišljati o njihovoj prirodi.
- Opis:
– Napišimo na parčetu papira (možemo i voditi dnevnik) one stvari koje bismo želeli da radimo ili koje bismo voleli da radimo i za koje znamo da ih ne sprovodimo jer imamo neku vrstu straha koji nas sprečava.
– Jednom kada napravimo spisak, moramo što detaljnije napisati ono za šta verujemo da bi moglo biti najgore što bi nam se moglo dogoditi ako sprovedemo ove akcije.
– Kasnije ćemo pismeno odgovoriti sami sebi na sledeća pitanja:
1. Da li zaista mislim da bi bilo toliko ozbiljno da se to (nešto čega se plašimo) dogodilo?
2. Da li ovaj strah koji me sprečava ima bilo kakvu stvarnu stranu ili je, naprotiv, iracionalan?
3. Da li bi on nadmašio prednosti ili nagrade koju bih pribavio preduzimanjem ovih radnji, moguću štetu ili neprijatnosti koje bi mi donele?
Nastavićemo i dalje na ovu temu u nekom od sledećih postova…
Do tada, trudite se da pobedite svoje strahove ili barem da osmislite strategiju kojom bi ga blagovremeno „bacili na kolena“.